ВЕСТ о рехабилитацији свог оца, Драгише Васића, Татјана Васић-Јанићијевић дочекала је, каже, са олакшањем. Знала је да ће правда стићи, али није веровала да ће за то бити потребно пола века. Толико је трајала и њена упорна борба да са имена познатог академика, књижевника и адвоката, човека који је окупљао српску интелектуалну елиту, скине атрибут народног непријатеља.

Иако су јој 84 године, Татјана хронолошки ређа слике које су јој, у рату и слободи, као кћерки издајника, творца Равногорског покрета и најближег сарадника Драже Михајловића стрељаног 1945. године, бојиле детињство и одрастање. У свом дому у Ресавској улици у Београду, пензионисана правница чува успомене и тек неколико предмета који је сећају на оца. Рехабилитација за њу значи пре свега "одмрзавање леда са залеђених корица очевог књижевног дела".
- Захвална сам свим људима који су ми помогли да се његово стваралаштво, грубо ишчупано из српске књижевности, прећуткивано и потискивано у заборав, врати са достојанством на место које му припада - каже Татјана.
- Плашила сам се да ли ћу жива дочекати правду.
Оца се сећа као принципијелног и честитог, с високим моралним начелима. Говорио јој је да је истина "чистина" по којој треба усправно ходати. Био је духовит, волео је префињен француски хумор и филозофију.
- Био је занет идејом препорода Србије - каже Татјана. - У време стварања Бановине Хрватске, сматрао је да ће српски летаргичан дух поклекнути и да у њему треба пробудити националну идеју. Није био великосрбин већ се залагао за јаку Србију као предуслов јаке Југославије. С таквом амбицијом ушао је у Други светски рат у униформи мајора.
Ратнику и победнику са Солунског фронта није било лако да прихвати пораз који је дошао с првим данима рата. С Младеном Жујовићем побегао је у Горњу Трепчу, одакле се на позив Драже Михаиловића обрео на Равној гори. Никада се више није вратио у Београд.
- С мајком Наташом побегла сам у Горњи Милановац - сећа се Татјана.
- Немачка казнена експедиција запалила је готово цео град, па и нашу кућу. Морале смо назад, две баке на воловским колима, а мама и ја пешке, без ичега, у Београд. Убрзо су нас Немци ухапсили и привели у логор на Бањицу. Било нас је 80 у чувеној "соби талаца".
Дружила се, каже, са ћерком комунисте. У логору су биле жена и ћерке Драже Михаиловића. Ни глад, ни зима нису је болели као малтретирања управника Бањице, Вујковића, који јој је сваки пут претио "мртвим оцем". - Дуго нисмо знали шта је са татом - каже Татјана. - Када смо после шест месеци пуштене из логора, добиле смо лажне исправе и побегле у село. Са оцем смо се неколико пута среле на Равној гори, а последњи пут у јесен 1944. године у Ивањици. Молила сам га да ме поведе у Босну... Плакале смо дуго мама и ја.
За очеву смрт сазнала је са преноса суђења Дражи Михаиловићу.
- Помислила сам да је боље што није жив, јер достојанствен какав је био не би поднео хапшење, затвор и малтретирање - каже.
- После рата, сва имовина нам је конфискована, а ја сам као ћерка народног непријатеља дуго тражила посао. У нашу кућу у Краља Милутина 9 уселила се жена народног хероја.
Татјана је, каже, највише патила за очевим књигама које су гореле на ломачи заборава.
Генерације су остале ускраћене за дело модерног приповедача који је, што се мало зна, био и правни заступник народа.
У књизи "Карактер и менталитет једног поколења", говорећи о Србима као продуховљеном и питомом народу кога су историјске прилике терале да се брани, Васић је заправо одговорио оптужбама француског психолога Ле Бона који је о Србима писао као о крвожеднима и ратоборним.

ТУМАЧ ДУШЕ
ЗАЛЈУБЛЈЕН у свој народ мој отац прошао је све српске ломове и недаће и упознао душу, муке и потребе обичног човека и о њима писао не као неутрални посматрач већ као искрени саучесник - каже Татјана Васић-Јанићијевић. - Нјегов блиски пријатељ Младен Жујовић написао је да се о оцу не може говорити независно од догађаја из националног и политичког живота који су се одиграли у његово време.