ОТВАРАНЈЕ досијеа прочистило би дух народа. Знамо да су се догађали злочини, али мора да се пошаље порука да они не смеју да се понове. То је сврха свих рехабилитација. Да за свагда буде јасно, рецимо, да се не сме хапсити сељак који није предао сто кила жита.
Овако академик Драгослав Михаиловић за „Новости“ коментарише иницијативу која долази са више страна да коначно буду отворени тајни досијеи грађана вођени после Другог светског рата.

И сам голооточанин који је добар део свог живота посветио писању о репресији и тортури коју је преживео са хиљадама „ибеоваца“ са којима је делио судбину, Михаиловић каже да је дошло време да се питањем Голог отока и злочина тадашњег режима баве млади људи, неоптерећени личним траумама.
- Мислио сам да ће сва историја Голог отока бити исписана руком тадашњих представника власти, да глас жртава никада неће моћи да се чује - каже писац „Чизмаша“, „Петријиног венца“, „Злотвора“... - А онда је дошло време да се чујемо и ми, чији глас о тиранском режиму долази из трбуха. Зато сам у једном тренутку оставио свој посао надајући се да ћу за две године да напишем све о томе. Узор ми је био Солжењицин који је за толико времена написао „Архипелаг Гулаг“. Али, тада нисам знао да се и он, као и ја, увалио у то блато које траје две-три деценије. Јер, писање је поново преживљавање. Тешко је, али и лековито. Када све стави на папир, човек као да скине неку копрену са мозга и ослободи се страшних ствари.
А да би се голооточани, бар делом, ослободили страшних траума које носе са „острва смрти“, може и мора да помогне и држава, изричит је Михаиловић. И то колективном рехабилитацијом и откривањем истине. Јер, подсећа, до сада је рехабилитовано тек нешто више од хиљаду људи.
То је мала сатисфакција за оне који су прошли голготу Голог отока. Већина их је мртва. Живи и данас пате од специфичног посттрауматског синдрома - никада се не осећају сасвим спокојним. Јер, и после изласка из затвора, примењиване су методе чији циљ је био да потпуно разоре личност. Бивши робијаш живи у страху од околине, полицијске присмотре... Многи, каже Михаиловић, нису ни желели да виде своје досијее и затраже рехабилитацију, јер су се плашили оног што ће прочитати о себи.
- Велики је проблем и то што је многа грађа намерно уништавана - говори наш саговорник. У Ћуприји, рецимо, где сам био прво утамничен и одакле је кренула моја голгота, нестала је сва документација службе безбедности од 1945. до 2000. године. Уништена је и више не постоје никави докази о злочинима.      

АКЦИЈА “НОВОСТИ“
- ПОДРЖАВАМ акцију „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју да се коначно открије истина о злочинима из прошлости - каже академик Михаиловић. - Да су у она времена медији могли да пишу о злочинима, па Голи оток се никада не би ни догодио.

ДОСИЈЕ
- ВИДЕО сам 2001. године свој досије. Јавио сам се чим је донета уредба о отварању тих списа - прича Михаиловић. - Знам да је мој досије у БИА имао, рецимо, 300 страница. А оно што сам видео у Архиву Србије бројало је свега 70 страница. Такође сам имао информацију како је постојао документ да сам стављен на листу операције „Муња“. Тог папира у досијеу који су ми дали на увид није било.

У АРХИВ СРБИЈЕ ДО САДА СТИГЛО 70.000 ЛИЧНИХ ДОСИЈЕА ИЗ ДЕПОА БИА
ДОБИЛИ ТЕЖАК ПОСАО

БЕЗ закона нема увида у личне досијее, али и када буде регулисана ова област, биће потребно доста улагања, времена и труда да би сви потомци могли да виде досијее својих предака, осуђиваних или сумњичених да су државни непријатељи, издајници, противници режима... У Архив Србије, од 2004. године до данас, стигло је 70.000 личних досијеа из депоа Безбедносно-информативне агенције. Кутије са грађом још се допремају и требало би до се до јесени БИА ослободи свих досијеа које је водила некадашња Служба државне безбедности, и да се они у целости нађу у Архиву Србије.
Од овог броја, око 15.000 досијеа припадало је „ибеовцима“. Чувају се онако како их је и служба безбедности водила. Остале категорије су унутрашњи и спољни непријатељи, четници, клер...
- Недостатак закона највећа је препрека да грађани добију увид у своје и досијее сродника - објашњава за „Новости“ др Мирослав Перишић, директор Архива Србије. - Право је сваког човека који је био жртва режима да стекне увид у оно што је тај режим о њему бележио. Али, са друге стране, ценећи искуства других земаља, мора да буде заштићена и приватност осталих људи који се помињу у тим документима. Зато би цела методологија отварања досијеа, морала да буде доста пажљиво осмишљена.
Било би другачије, објашњава наш саговорник, да је, пре 2004, када су ови списи почели да стижу у Архив, у БИА направљена мешовита комисија која би класификовала грађу. Перишић сматра да постоје подаци које треба затамнити, јер не доносе никаква сазнања, већ само штету потомцима оних који се помињу. И, наглашава, проблематична је и поузданост свих података.
Али, послове око чувања, сређивања и, посебно, давања на увид досијеа, држава мора озбиљније да схвати.
- Ево, по закону о рехабилитацији, дужни смо да окружним судовима шаљемо досијее, а за то немамо ни људе, ни средства - каже Перишић. - Фотокопирамо хиљаде страница о свом трошку. Само један човек ради овај посао, а, према нашим проценама, требало би да их је 15. Јер, шта ће се догодити ако у једном тренутку, када добијемо закон о отварању досијеа, почну истовремено да стижу захтеви сродника за увид у документацију коју имамо?!
Могло би се десити, закључује директор, да одједном стигне 300.000 захтева, што би потпуно блокирало рад Архива.


У ПОНЕДЕЛЈАК РЕХАБИЛИТОВАН АДВОКАТ СУБОТИЋ, ЈЕДАН ОД ДРАЖИНИХ БРАНИЛАЦА
СЛОБОДАН ПОСЛЕ ТРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ
ОКРУЖНИ суд у Београду рехабилитовао је у понедељак адвоката Слободана Суботића који је бранио групу Драже Михаиловића.
Суботић је ухапшен 1972. године, зато што је у Скупштини ондашње Југославије говорио против Устава из 1974. године, тврдећи да ће доћи до распада Србије, и због тога што је бранио наводе књиге „Крајина и Крајишници“ у којој се говорило о тешком положају Срба у Босни.
По повратку из Скупштине, у адвокатској канцеларији га је сачекала полиција.
- Рекли су да су наводно нашли летке непријатељске садржине у његовој канцеларији - каже за „Новости“ Суботићев унук Слободан Хомен, државног секретара у Министарству правде.
- Сведоци су потврдили да су врата на канцеларији била обијена, а да је претрес обављен тако што је полиција отишла право ка његовом столу.
Упркос томе што је захтев за његово пуштање онда потписало преко 300 адвоката којима се придружила и међународна адвокатска комора, Слободан Суботић је осуђен на 14 месеци затвора. Убрзо по изласку је преминуо. (Е. Р.)