Голи оток још чека голу истину

Е. В. Н

08. 07. 2009. у 20:33

Голи оток још 
чека голу истину
Навршава се 60 година откако су први осуђеници, такозвани ибеовци, пребачени на „преваспитавање“ на пусто јадранско острво. Архиве затворене. Сачувана је документација о хапшењима, као и спискови осуђеника и њихове матичне књиге

МОЖДА ће међу бившим логорашима који ће данас око поднева бродом доћи до запуштене казнионице, да обележе 60-годишњицу откако су први осуђеници пребачени у изоловани казамат, бити и онај чија је рука „крива“ за графит који и даље краси напуштену зграду: „Ми градимо Голи оток, Голи оток гради нас!“
У јутро 9. јула 1949, политички затвореници из Београда,политичке жртве сукоба Тито-Стаљин, такозване резолуције Информбироа која је односе братских комунистичких земаља СССР и Југославије потресла до темеља, стигли су бродом „Пунат“ на острво које ће постати познато као „гулаг на Јадрану“, озлоглашено мучилиште у којем су се пуних седам година, све до 1956, „преваспитавали“ „ибеовци“.
Придружили су им се, убрзо, и остали „раскринкани непријатељи народа“, а потом и многи за које је неко негде шапнуо да се противе званичној политици Комунистичке партије Југославије.
Према неким проценама, кроз Голи оток је, после раскола у Информбироу и обрачуна Тито-Стаљин, прошло између 30.000 и 50.000 затвореника, а према другима од 40.000 до 60.000. Званична историја КПЈ каже - 11.000. Барем неколико стотина људи остало је заувек на њему - било на усијаном кршу који даноноћно удара бура, било у води Велебитског канала, док су покушавали да се домогну слободе.
Праве бројке, ипак, још нису изашле на видело. А са њима ни - истина. Колико је невино осуђених људи, колико оних чије „грехе“ нико није могао да докаже, ко је све и за шта „робовао“ на „Титовим Хавајима“, како су затвореници од муке звали Голи оток... Зна се, додуше, да су 46 одсто свих ухапшених током прогона политичких неистомишљеника били Срби, 21 одсто Црногорци и 15,8 одсто Хрвати.
Сва ова тајновитост пркоси чињеници да се подаци од пре пола века брижљиво чувају. Али, далеко од очију јавности.
- Сачувана је документација о хапшењима у вези са Информбироом. Она се налази у Безбедносно-информативној и Војнобезбедносној агенцији, а делом и у Архиву Србије - наводи Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. - Истраживање и објављивање документације помоћи ће у расветљавању тих догађаја и у томе да се престане с лицитирањем бројкама. Не постоји ниједан разлог да се та грађа не публикује и не стави на увид широј јавности.
Према Павловићевим речима, за откривање коначне истине потребни су добра воља и сагласност „творца“ документације, односно безбедносних агенција.
- Постоје спискови осуђеника и њихове матичне књиге. Спискове доушника нисам видео, али би се из досијеа и они могли пронаћи - објашњава Павловић.
Не зна се поуздано ни ко је у КПЈ, тог лета 1949. године, у јеку политичког препуцавања са осталим комунистичким земљама, предвођеним Стаљиновим Совјетским Савезом, дошао на идеју да се присталице ИБ шаљу на Голи оток, бивши аустријски затвор из Првог светског рата, којим су до тада царевале само козе и овце.
Јово Капичић Капа, заменик министра унутрашњих послова Југославије и један од управника логора, рекао је у једном од ретких интервјуа да је одлука била Титова и Кардељева, али да је идеја потекла од Крлеже и Антуна Аугустинчића. Овај се вајар, кажу неки извори, сетио Голог отока по изврсном мермеру који се тамо налази.
После помирења са Совјетским Савезом и сусрета Тита са Хрушчовом, 1956. године, са Голог отока отпуштен је последњи политички затвореник. Касније су на острву своје казне издржавали криминалци и тешки малолетни делинквенти. Затвор је дефинитивно укинут тек 1988. године, а већ следеће године руиниран.
На острву, које због суровости нема ниједног сталног становника, налази се само једна гостионица, у коју понекад, бродовима са Крка, свраћају туристи. Највише их је из Словеније.
Колико је логораша данас међу живима, нико не зна. Међутим, око 80 њих из Србије, оних које још мало служи здравље, повремено се окупљају и резимирају коме су све писали, и ко им није одговорио. Осталих 150 комуницира телефоном.
- Не прође дан а да ми не зазвони телефон и да ме неки голооточанин не пита шта има ново - каже председник удружења Велимир Јовановић. - А ја им већ дуже време одговарам само једно: Ништа. Држава дигла руке од нас, нико ништа не предузима.
Према речима нашег саговорника, који је са седамдесет и неком најмлађи члан удружења, судови су до сада рехабилитовали око 750 његових сапатника. Многи од њих су, каже он, још у „процедури“, јер њихови потомци не знају ни где да потраже потребна документа.
- Због чега је држава, ако је већ донела Закон о рехабилитацији, одлучила да свако мора посебно да поднесе захтев? - пита Јовановић. - Због чега нас није све заједно рехабилитовала? Ми смо писали и председници парламента, министарки правде, премијеру, председнику... Тражили да се закон промени и да, као што је то случај у Словенији и Хрватској, добијемо обештећење од државе због тога што смо били на принудном раду. Али, ништа. Одговорио нам је само председник Тадић, који нас је упутио на Министарство правде.

УЖАС И У ДОСИЈЕУЗОРАН Ашанин из Новог Сада, син Радивоја Ашанина, осуђеног на четири године голооточке робије, један је од малобројних коме је пошло за руком да дође до досијеа о очевој голготи и свему што јој је претходило.
У досијеу, до кога је Зоран Ашанин (иначе председник Удружења голооточана Војводине и потпредседник Републичког удружења) дошао захваљујући, како каже „храбрости неких људи у БИА“, открио је „ужас“. Одгонетнуо је и ко је правио лажне извештаје, монтирајући „политичку неподобност“ његовог оца.
- Упркос чињеници што га је надлежни суд рехабилитовао, мој отац није дочекао пуну сатисфакцију за преживљену патњу - каже нам Ашанин. - Једноставно, доношење закона који би регулисао обештећења толико је траљаво, да је просто понижавајуће.

ЕВИДЕНЦИЈАПРЕМА евиденцији коју је урадио Лјубо Микић, страдалник „по линији ИБ“, у Југославији су од 1948. осуђене 55.663 особе. Међу њима је било 12 учесника Октобарске револуције, 36 шпанских бораца, 23 савезна и републичка министра, два председника и два потпредседника републичких влада, 39 помоћника министара, 36 савезних посланика, 21.880 учесника НОР, 1.673 носилаца Споменице 1941. Затим 4.153 разних функционера КПЈ, 1.722 радника полиције и 2.600 војних лица.

40 ЛОГОРА У ЈУГОСЛАВИЈИ
У Југославији је у време Информбироа, према истраживању Срђана Цветковића из Института за савремену историју, било око 40 разних логора и затвора за стаљинисте. Осим Голог, казнионице су постојале на оближњем острву Свети Гргур (за војна лица и жене). У исте сврхе су, наводи у књизи „Између српа и чекића“, коришћене „Главњача“ у Београду и „Забела“ у Пожаревцу, као и казнионица у Старој Градишки.
У Македонији су била два мања логора, а у Црној Гори био је познат „Богданов крај“. У Босни је главна казнионица била у Билећи, где се радило у каменолому. Међу главним ревидирцима батинашима тамо је био ражаловани генерал Бранко - Кађа Петричевић, ухапшен када је са Владом Дапчевићем и Арсом Јовановићем покушао да побегне у Румунију.

ПЕТРОВА РУПА
НА ОСТРВУ је постојало више логора: стари мушки логор („Стара жица“), нови мушки логор („Нова жица“), Радилиште 101 („Петрова рупа“) и женски логор. Најозлоглашенија била је „Петрова рупа“, називана и „Манастир“, која је добила име по Петру Комненићу, председнику Скупштине Црне Горе, једном од првих становника.

МЕТОДЕ ПРЕВАСПИТАВАНјА
НЕПОСРЕДНИ актери тортуре били су сами затвореници, који су тако окајавали своје „грехе“, а креативност и суровост мучења дојучерашњих партијских другова превазилазила је сваку границу човечности. Били су ту „топли зец“, када би новопридошли робијаш везаних очију пролазио кроз шпалир логораша који су га дивљачки тукли до изнемоглости. Суштина није била у физичком пребијању, већ у разбијању духа затвореника и, посебно, њиховог другарства и осећаја заједништва. Па „тигањ“, када би кажњеник, везан за столицу, данима седео на ужареном сунцу без воде. „Мина“ је била посуда од 180 литара воде коју би затвореник морао да носи пуна четири километра, а казна „сипање воде у ноздрве“ није остављала никакве трагове на телу заточеника.

ХРОНОЛОГИЈА ИНФОРМБИРОА
27. СЕПТЕМБАР 1947. - На Стаљинову иницијативу, основан Комунистички информациони биро, као тело које би после распада Коминтерне поново објединило комунистички свет.Одлучено да му седиште буде у Београду. КПЈ представљали Кардељ и Ђилас
ДЕЦЕМБАР 1947. - Први састанак Информбироа, у Београду, у новоизграђеном Хотелу „Славија“
27. МАРТ 1948. - Стаљин написао писмо у којем критикује и омаловажава Комунистичку партију Југославије
13. АПРИЛ 1948. - Одговор Централног комитета КПЈ
20. до 28. ЈУН 1948. - У Букурешту одржано друго саветовање Информбироа, на које није дошао Тито. На крају донета резолуција „О стању у КПЈ“, позната као Резолуција ИБ. КПЈ замерено да иде ка буржоаским циљевима и да спроводи непријатељску политику према Совјетском Савезу.
29. ЈУН 1948. - Резолуција објављена у Југославији преко Радио Прага, а наредног дана штампана у новинама. Уследио Ђиласов одговор у име Централног комитета, у којем се одбацују оптужбе
21. до 28. ЈУЛ 1948. - На Петом конгресу, КПЈ „одбранио независност“ Југославије и рекао коначно „не“ Стаљину
29. НОВЕМБАР 1949. - Последње заседање Информбироа, донета друга резолуција, насловљена „Југословенска партија у рукама убица и шпијуна“, која оптужује КПЈ за убиства Арса Јовановића и прогон Влада Дапчевића и Сретена Жујовића и других „стаљиниста“.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (9)

Velimir

08.07.2009. 21:49

Trka pocinje ! Nesto ne vidim u komentarima "antifasiste". Ovo kao da ih ne zanima, ko zasto i u ime cega je "delio pravdu" na ovakav nacin? Izgleda da su Brozovi poslusnici dobro obavili posao pranja mozga svojih bivsih "drugova", tako da su ovi izgubili svaki interes i kako u svoje tako i u ime sapatnika uzviknu ono "optuzujem". Secam se jednog svog rodjaka, Bog da mu dusu prosti, zvao se Dusko Mihajlovic, kome sam cisto iz nekog sazaljenja bez obzira na politicke razlike, pokusavao da iskamcim sta je tamo preziveo, odgovarao "pusti to ja volim jedino da gledam kaubojske filmove". Cutao je, a za vreme okupacije kao omladinac imao je "hrabrosti" da za vreme policiskog casa drazi nemackog strazara pretrcavajuci ulicu. Jednom ga je Svaba ukebao i zatrazio da se natrci, pa ga je cokulom osinuo.Bez obzira na sve, to je bio dobar covek i pravi prijatelj za razliku od njegovog starijeg brata koji je sve to preziveo (a mozda i gore), ali je bio "definitivno izlecen" i nastavio da napreduje na partiskoj lestvici.

Radovan Bulatovic

08.07.2009. 22:54

Glavni i jedini razlog sto Goli Otok ceka istinu je taj sto jos uvek zivi duh UDBe i lik tupoumnog glavoseka Rankovica.

petar

09.07.2009. 03:12

Mozemo samo da predpostavljamo kako su to bila teskas vremena . Zasto ne osnujemo neki novi Goli otok / za ove sto kradu od srpske nejaci!

Radmila

09.07.2009. 05:25

Posle feljtona :otkopavanje istine" na redu je "otkopavanje" tajnih dokumenata i arhivskih zapisa o jednom od najstrasnijih logora u posleratnoj Jugoslaviji.Citala sam da su jugoslovenski islednici i kapoi isli u Staljinove zatvore u Sibiru da bi stekli nova znanja iz podrucja mucenja i zlostavljanja ljudi.Legenda kaze da su ovi nasi daleko nadmasili ruske sibirske mucitelje.Umetnicka dela sa golootockom temom{antonije Isakovic"Tren 1 i Tren2,Dusan Jovanovic}}svedocanstva su o strahotama Golog otoka.Pitam se da li cu moci da dodjem do te gradje da bih videla i procitala dosije o mom ocu koji je neduzan mucen na Golom otoku jer nije ni bio inforbirovac.Da li je sacuvani zapisi o muciteljima Jovu Kapicicu,zloglasnom upravniku Golog otoka i ostalima iz zatvora u Bileci kao i iz beogradski zatvora{onaj na Banjici je bio krvaviji nego gestapovski{upravnik Sasic}.Sta je sa Krlezinom dokumentacijom?Da li je vec prosla vremenska distanca od 30 godina koju je on postavio u svom testamentu.?

Nostradamus

09.07.2009. 14:39

Da, to su bila teska vremena, a steta koja je nanesena dogadjanima vezanim za IB su nesaglediva. Stradali su mnogi, a medju njima verovatno i oni koji to nisu zasluzili. Licno mi je poznat slucaj jednog general-pukovnika koji je doziveo da se “preseli” na Goli otok. Njegov komunisticki rad je poceo u vreme rata u Spaniji, preziveo je sve borbe u II svetskom ratu i onda u miru kao visoko rangirani oficir docekao cudnu stvar – zatvor. Ostao je na Golom otoku samo par meseci, jer njegovo ime su znali svi, pa je za Cedu licno Broz intervenisao. Poznavali smo se jako dobro i druzili sve do njegove smrti, te sada vec davne 1990. godine. Razlog zasto je bio “stanovnik” tog egzoticnog zatvora, je saznao kasnije. Objasnili su mu da je dosao na crnu listu zbog svog rodjaka, koji je bio u cetnicima i koga je on licno spasao od streljanja, posle rata!?. Interesantno je bilo, da je upravo taj njegov rodjak koji je radio u policiji, bio jedan od glavnih “svedoka” za njegovo hapsenje. Ljudski karakter je cudna stvar i postoje nebrojane varijacije i deformacije. Bila je to teska odluka KPJ, a posledice su ostale traino, medju svim onima koji su verovali u bolji zivot i slobodu ljudi. Prakticno ostvarivanje tih ideala bilo je ponekad trnovito i puno iznenadjenja za sve. Mnogi prebacuju celu stvar Jospiu Brozu, mada su u to sam sigran, u vecini slucajeva za optuzbe bili odgovorni ljudi, ciji razlozi za to nisu bas bili potpuno jasni. To je sada istorija i trebalo bi iz toga nesto nauciti, ali mislim da ce neki pokusati samo da pojacaju svoju mrznju i ukazivati na “konacne dokaze o tome kakav je bio Broz”. To je svakako pogresno, ali zato nam se i desavaju ratovi u proseku svakih 30 godina. Obzirom sta danasnji nacionalisti rade, mozda nebi bilo lose obnoviti infrastrukturu na Golom otoku – zlu ne trebalo?.

Ivo

09.07.2009. 15:24

Bio sam na Golome prije nekoliko dana,i bas sam razmisljao kako bi bilo jako lijepo ponovo aktivirati buvare i u njih potrpati sve divne i postene hrvatske politicare.

radojcic zvezdana

10.07.2009. 09:23

ivo u pravu si treba ga aktivirati za sve politicare koji su stetni za svet i unistavaju nasu planetu zemlju