АКОНКАГВА је сан свих планинара света. Није највиша тачка на кугли земаљској, али јесте најнедоступнија. Успешан је тек сваки пети покушај успињања на овај планински масив између Аргентине и Чилеа. Утолико је вреднији најновији подухват велике експедиције предвођене легендарним Драганом Јаћимовићем, која је, после петнастодневне неизвесности успела да се докопа - крова обе Америке.
Данима је трајала аклиматизација на Андима. И у базном кампу било је паклено.
- Непрекидно дува јак ветар и пада снег. Како ли је тек горе? - записао је у свом дневнику Јаћимовић, додајући да је Аконкагва лепа, али сурова и непредвидива планина.
Неизвесност понекад зна да потпуно порази човека. Неки су одустали на пола пута. Понекад је, закључује Јаћимовић, теже стати него наставити даље. Они који истрају знају да цене вредност искушења кроз које су прошли. Не само на планини, већ и у свакодневном животу човек добија на самопоуздању.
Све време експедицију је пратило невреме. Уобичајена температура око минус 30 Целзијуса, с ветром од шездесетак километара на час. То је за Аконкагву - повољан моменат за пењање!
- До врха Кумбре, на 5.900 метара, некако смо стигли - прича Бошко Сурла из Кикинде, иначе лан Планинарског друштва "Нафташ". - Ту смо срели експедицију аргентинске армије. Нјени предводници најавили су драстично погоршање времена. Препоручили су нам да због ветра који дува од преко 100 километара на час и спуштања температуре на минус 40, одмах одустанемо. Армијци су се вратили, а ми наставили.
Наше планинаре наредног дана чекало је најстрашније изненађење. У кампу "Берлин" пронашли су у шатору мртвог колегу из Пољске. Човек мало застао да предахне. Заспао и - смрзнуо се. Хеликоптером је однет у Хорконес. Неки су почели да се колебају. Јовиша Плазинић у међувремену се разболео. Добио је тежак бронхитис. Живот му је висио о концу. Да је продужио ка врху, не би издржао. Хеликоптером је враћен у почетну базу, а затим у Мендозу, да сачека другове.
За две седмице само се петнаестак планинара попело на највиши врх Аконкагве (6.962 м). Ужасно лоша сезона. Успешност успињања је једва 20 одсто. Наши планинари осетно су поправили ову поражавајућу статистику. Од шеснаесторо чланова експедиције, њих десеторица успела су да додирну небо над суровим Андима, далеко изнад облака и под ногама "виде" обе Америке.
На ледом окованом гребену задржали су се свега неколико минута, преуморни, а пресрећни, започели једнако мукотрпно четвородневно спуштање до места станице одакле су кренули у искушеничку мисију - предивног аргентинског једномилионског града Мендоза, подно сурових, али прекрасних Анда.

ЕКСПЕДИЦИЈА
У НАШОЈ експедицији, поред Драгана Јаћимовића, који је тако четврти пут освојио Аконкагву, били су и Душко Блажић, Зоран Новаковић и Петар Пећанац из Бањалуке, Јован Шпињо из Обреновца, Радослав Чворовић из Лазаревца, Славољуб Милетић из Јагодине, Јовиша Плазинић из Чачка, Добрица Дабовић из Смедеревске Паланке, Милош Ивачковић и Александра Рабреновић из Београда, Бошко Сурла из Кикинде, Павле Фераринов из Новог Сада, наши исељеници из Лондона Симо Драгићевић и Александар Кудић и Шимун Грдовић из Задра.

ЛАЛА ЈЕ ФЕНОМЕН
ДРАГАН Јаћимовић поносан је на своју ексјугословенску чету. Сви заслужују похвале за храброст, одважност и издржљивост. Посебно, ипак, издваја Павла Пају Фераринова из Новог Сада. Лала је, збиља, феномен. Успео се на највиши врх Америке, а "тек" му је - 69 година!