ЗА колико је степеника политички рејтинг Бошка Обрадовића, после 11 дана штрајка глађу на скупштинском степеништу, узнапредовао или пао, измериће истраживачи јавног мњења.

Једно је већ сада сигурно: у новијој историји гладовања као облика ненасилне борбe и тековине коју су нам стари Грци оставили, лидер Двери начинио је једну од најневероватнијих трансформација, необичну чак и за српску политичку позорницу.

У распону од два месеца, Обрадовић се на предизборној бини наше политичке збиље појављивао са разноврсним и екстремним "адутима". Најпре је са моторном тестером у руци безуспешно покушао да се уживо укључи у програм РТС-а. Тестеру је одложио, па потегао пиштаљку из деведесетих усред заседања Народне скупштине Србије.

Сутрадан је уследио његов нови корак - вербални окршај са појединим министрима, а физички је нападнут посланик Маријан Ристичевић. Ново изненађење уследило је убрзо - бунтовни Бошко одлучио је да се примири и примени метод Махатме Гандија (1869-1948), најсветлијег штрајкача глађу у историји света, који је на ненасилан начин успео да се одупре колонијалној британској власти у Индији.

После 11 дана проведених на скупштинском степеништу, где су му кратко друштво правили страначки саборци, а повремено и политички опоненти, победио је глас разума штрајкачеве породице. На молбу својих родитеља, брата и супруге, Обрадовић је одустао од штрајка гладовањем.

Тиме је затворио свој непринципијелни предизборни круг који је "исцртао" помоћу тестере, пиштаљке, физичког обрачуна са политичким неистомишљеницима и "гандијевском борбом."

А пошто се славни Индус, силом прилика, умешао у српску кампању, није згорег подсетити на једну од мноштва његових мудрости: "Живот без принципа је исто што и брод без кормилара."