Покушаји ревизије Дејтонског споразума нису нови, али њихов садашњи интензитет и подударност с другим збивањима у региону више су него очигледни.

ПОНИШТАВАЊЕ ДЕЈТОНА

Западни центри моћи појачавају притиске ради бржег развлашћивања и поништавања надлежности Републике Српске које су јој загарантоване Дејтонско-париским споразумом, уз њено свођење на празну форму до тренутка када би и формално укидање постало пуко „усклађивање са реалношћу“. Унитарна, „европски (и НАТО-вски) ефикасна“ БиХ, без принципа равноправности три конститутивна народа и два ентитета, без принципа консензуса, под доминацијом Бошњака, јесте циљ који једнако произлази из изјава високог представника, сарајевских политичара, представника ЕУ и НАТО-а. То је логика геополитике експанзије НАТО-а на Исток, односно на Русију. Drang nach Osten у новом издању.

Прочитајте још: Опасан удар на "Дејтон"


Казнити Србе, а наградити Хрвате, муслимане и Албанце – једноставна је и јасна оцена дугорочне геополитике Немачке, а изрекао ју је славни француски генерал Пјер-Марија Галоа (Порука српском народу, Београдски форум, Београд, 2009). По садржини, она је слична америчкој – да Србима не треба дозволити да поново буду политички фактор на Балкану, већ их треба трајно држати изван европског развоја (Актуелна питања спољне политике, Београдски форум, Београд, 2007).

Што се тиче страних судија Уставног суда у Сарајеву, високог представника, Савета за примену мира и њихових многобројних одлука – од тзв. Бонских принципа, преко суспензија закона и издавања декрета, преко смењивања изабраних народних представника до покушаја одузимања власништва над пољопривредним земљиштем – реч је о полугама и методама антисрпске геополитике. Од потписивања Дејтонско-париског споразума протекло је 25 година. Све то време Запад, преко својих представника и механизама, непрекидно ревидира и обезвређује тај споразум, и то увек на штету Републике Српске и српског народа. То му нимало не смета да за опструкцију примене и ревизију Дејтона увек оптужује руководство и институције Републике Српске.
Док безобзирно крши међународно право, чак и основне принципе Повеље УН, док широм планете, у име своје „изузетности“ (какав еуфемизам за расизам!) збацује „ауторитарне“ и доводе „демократске“ лидере да би „успут“ профитирао од туђих извора нафте, минерала или других богатстава, док једнострано отказује споразуме и међународне конвенције, истовремено све гласније оптужује Русију, Кину и друге земље за ревизионизам, непоштовање права, кршење демократије и људских права, за „малигни утицај“.

РЕЗОЛУЦИЈА 1244

Паралелно, западни центри моћи чине све да изврше ревизију, обезвређивање и коначно укидање Резолуције Савета безбедности 1244. Пошто такав циљ није остварив због противљења Русије и Кине, ти центри моћи покушавају да приволе Србију да им у томе помогне, иако је управо она жртва оружане агресије НАТО-а 1999, као и настављања дводеценијске агресије другим средствима. Она би то учинила тако што би признала отимање Косова и Метохије и успостављање друге албанске државе на делу своје државне територије, што би прихватила чланство тзв. Републике Косово у УН и другим међународним организацијама. Рачунају да би Србија на тај начин учинила беспредметним отпор Русије и Кине укидању Резолуције 1244, као и да би отклонили разлог непризнавања Косова и Метохије од стране пет чланица ЕУ. Таква замисао пати од озбиљног недостатка реализма јер се заснива на политици свршеног чина и претпоставци да ће Русија и Кина прихватити решење које је супротно њиховим интересима, да ће, у крајњој линији, свесно олакшати експанзију НАТО-а на Исток, укључујући чланство тзв. Косова, Србије и БиХ у НАТО. У датим условима и при датим трендовима, ради се, заиста, о превише оптимистичкој калкулацији западних стратега!

Зашто САД, Немачка и Велика Британија багателишу Резолуцију СБ УН 1244, иако су биле њени иницијатори и творци? Да ли зато што је лоша за Србију а добра за Приштину, па позивањем на њу не желе да нанесу штету Србији, односно да помогну Приштини? Да ли тако исказују тзв. статусну неутралност?

Запад саботира даљу примену Резолуције 1244 зато што је Србија извршила све своје обавезе. Западне силе су у тој фази оствариле своје интересе, задовољиле очекивања својих миљеника у Приштини и замрзле њену даљу примену. Одговорност за замрзавање истог часа пребациле су на Србију! Тадашњи изабраници Запада у Београду су то прихватили јер су били и устоличени да би испоручивали, да би смањивали очекивања народа и убеђивали га да је то у интересу његовог бољег живота. А живот је такав – какав је.

Зашто се лидери Русије, Кине, Индије и многих других земаља растуће моћи тако доследно позивају на Резолуцију СБ 1244 и подржавају решење за будући статус Косова и Метохије које је у оквиру те резолуције?

Зато што штите ауторитет међународног права, ауторитет УН и посебно, СБ УН као најодговорнијег органа за мир и безбедност у свету. Зато што су гласале за, или подржале такву одлуку СБ УН и воде предвидиву и принципијелну политику. Зато што су свесне опасности од преседана признавања једностраног насилног отцепљења и његовог накнадног легализовања. Зато што су и саме суочене са, мање или више израженим сепаратизмима и тероризмима на својим територијама, и не само оне. Зато што подржавају Србију као пријатеља и стратешког партнера.

ЋУТАЊЕ СРБИЈЕ

Остаје недовољно јасно зашто се представници Србије ретко позивају на Резолуцију СБ УН 1244 као основу за преговоре и оквир за решење питања статуса, а још је чудније што је, свесно или несвесно, омаловажавају?! Зашто ћуте? Каква је штета од позивања на право? Да ли се боји да позивање на Резолуцију СБ УН не користи више Приштини него Београду? Али ако би то био разлог, зашто се Приштина не позива на тај документ? Договор? Обећање? Претња? Поглавље 35? Јер, ипак, ради се о свеобухватном, правном, општеобавезујућем документу најважнијег органа Светске организације за питања мира и безбедности којим се, поред осталог, афирмише суверенитет и територијални интегритет Србије, а за Косово и Метохију предвиђа суштинска аутономија и ништа више од тога.

Резолуција СБ 1244 је компромис и оквир који преговорима тек треба разрадити и операционализовати. Њоме се, поред осталог, гарантује и право на слободан, безбедан и достојанствен повратак и око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања. Шта спречава Србију да далеко јасније постави такав захтев пред Саветом безбедности и пред Саветом ЕУ, Саветом Европе? Зашто у протеклих 20 година нису створени услови за повратак протераних Срба? Ако је одговор – непостојање услова – поставља се питање ко је и како створио услове за повратак свих других осим Срба? Нека се бар сада направе план и програм, обезбеде средства, организација, календар за враћање протераних. Можда то неко не жели, не уклапа му се у интересе, стратегију, геополитику? Ако је то посреди, да ли у начелу Србија и њен народ могу да служе за поткусуривање интереса свих других, да служе туђим геополитичким циљевима, по цену угрожавања сопствене егзистенције?

ДОГОВОРЕНИ КОНТИНГЕНТИ

Резолуцијом је предвиђено и враћање договорених контингената војске и полиције Србије, поред осталог, и „на важније граничне прелазе“. До 1.999 војника и полицајаца. Да ли је то питање присутно на било ком нивоу, било којом линијом преговора? Може се различито говорити, или мислити о реализму, мудрости, или илузијама у политици, али треба констатовати да се ради о веома значајном питању, да оно има вишеструко значење, да је резолуција трајно вредан правни документ и да ни ова клаузула, као ни било која друга одредба Резолуције 1244 никада није укинута, поништена, нити може бити поништена, данас и убудуће још теже, него што је то било могуће пре, на пример, 10 или 15 година. Нема начина да се прејудицирају права и интереси Србије, а још мање да се прејудицирају будуће одлуке Савета безбедности које такође морају бити у складу с Повељом УН, са интересима трајног мира и безбедности у Европи и свету. Не може се прихватити а поготово ултиматумима наметнути, као правило, као принцип, да Србија, мада оснивач УН, ОЕБС-а и глобалног система мира и безбедности, успостављених на резултатима два светска рата, мора бесконачно да жртвује права и виталне интересе српског народа да би се подмиривали незајажљиви апетити пулена одређених светских и европских сила, или њихових интеграција.

Инсистирање Србије на доследној и пуној примени Резолуције СБ УН 1244 је легитимно, правно, политички и морално основано. Ово, тиме више и тиме пре, што је Србија савесно извршила све своје правне обавезе према том документу. Такво инсистирање је пут и претпоставка да Србија заузме активну преговарачку позицију и да мобилише још ширу и одлучнију међународну подршку.

СВЕОБУХВАТНИ И ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ

Уместо тога, у политичком жаргону већ месецима, ако не и годинама, доминира жалопојка да „нама нико ништа не нуди“ осим идеје (да ли је реч само о идеји?) о некаквом новом „свеобухватном правно обавезујућем документу“. Може ли документ који још нико није видео, чији елементи нису познати, бити бољи од Резолуције СБ УН 1244 која представља компромис интереса свих сталних чланица СБ УН и СРЈ, односно Србије као правне наследнице СРЈ? У чему би нови документ могао бити бољи за Србију од Резолуције 1244? Да ли је реално очекивати да Русија и Кина прихвате да буду пуки гласачи на седници СБ о документу у чијем стварању нису учествовале?

С обзиром на познати формат из којег би такав документ произашао (бриселски), он би нужно својом суштином требало да легализује геополитику експанзије НАТО-а на Исток или, на Запад, зависно да ли се ствари посматрају из Брисела или из Јужног кинеског мора. И на једној и на другој страни Евроазије су западне нуклеарне снаге, антиракетни системи и „Браниоци 2020.“

Ако је неспорно да се решењима у припреми за статус Косова и Метохије уважавају геополитички интереси најмоћнијих сила Запада, којим се решењима предвиђа уважавање интереса Русије, Кине, Индије и других земаља растуће моћи, или се полази од претпоставке да њихови интереси на Балкану нису релевантни? Може ли се олако прећи преко чињеница да је агресија НАТО-а 1999. била заустављена великим делом уз ангажовање Русије, да су Русија и Кина, свака на свој начин и из угла своје политике, учествовале у процесу долажења до Резолуције 1244? Да ли су те две земље, 20 година након тога, мање релевантне у решавању последица агресије? Да ли је могуће да неки нови документ, рађен по моделу хегемонизма и доминације, задовољи легитимне интересе Србије као суверене и независне земље, као и земаља растуће моћи носилаца новог, мултиполарног концепта светских односа? Може ли се очекивати да оне у СБ УН дигну руке за deal по мери НАТО-а а на сопствену штету?

ЗАМРЗНУТИ КОНФЛИКТ

Замрзнути конфликт настао је оног часа када је Србија извршила све своје обавезе према Резолуцији 1244, и када је дошао тренутак да Запад и Приштина изврше своје обавезе, као што је нпр. обавеза да се обезбеде услови за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и неалбанаца са Косова и Метохије. Пошто Западу није одговарало извршавање обавеза према Србији, конфликт је замрзнут. Уместо да Србија захтева да се по том, општеобавезујућем документу највише правне снаге у хијерархији правних аката у свету, изврше и обавезе према Србији, замрзнути конфликт се претвара у крунски доказ за нове притиске против Србије. Слично је и са тзв. Бриселским споразумом; без обзира на његов неуставни карактер и на понижавајуће услове под којим је потписан, из њега је Србија извршила све своје обавезе. Када је дошао тренутак да Приштина и ЕУ као посредник изврше своје обавезе према Србији, односно српском народу, и тај процес је замрзнут јер је Запад остварио своје интересе за ту фазу процеса. Принудио је Србију да се не позива на реалност, већ да повуче своје државне институције са Севера Косова и Метохије.

НАТО КАЛКУЛАЦИЈА

Дакле, ако Србија жели да се неизвршени део из, иначе, противуставног тзв. Бриселског споразума како-тако изврши, Запад захтева да она то поново плати. Овог пута некаквим новим споразумом чија би суштина била „фактичко или de jure“ признање нове албанске државе на делу државне територије Србије, њено чланство у ОУН, ОЕБС, СЕ… Разуме се, НАТО-у се превасходно жури да тзв. Косово експресно уђе у његово чланство. У позадини је план и процена да би то убрзало улазак Србије и БиХ у НАТО, чиме би НАТО и формално ставио под директну контролу цели балкански простор. Свакако да би прве реакције Србије на овакво предвиђање биле да Србија чврсто остаје на позицији војне неутралности, али би таква вербална позиција била изузетно кратког трајања. НАТО би имао широки избор асиметричних могућности „привођења Србије разуму“. Зато би евентуална лаковерност према свакој врсти обећања или гаранција Запада имала несагледиве последице по будућност државе и српске нације.

„Фактичко или правно“ признање независности тзв. Косова, његово чланство у ОУН било би добродошло западним силама, посебно НАТО-у, и као признање да Србија, иако жртва освајачке, експанзионистичке политике, прима на своја плећа одговорност за све што се догађало у вези са Косовом и Метохијом, од тероризма тзв. ОВК, организованог, финансираног и наоружаваног од стране Запада, до оружане агресије НАТО-а у савезу с терористичком ОВК 1999.

Водеће чланице ЕУ, а пре свега Немачка, на тај начин би, поред показивања (преостале) моћи усред растројства изазваног брегзитом и незадрживим поделама по многим шавовима, покушале да реше бар један вид нејединства. Рачунају да чим Србија „фактички или de jure“ призна отимање Косова и Метохије, насилно отимање постаје законито, илегална агресија 1999. „оправдана хуманитарна интервенција“, брише се свака врста одговорности за кршење међународних закона, за људске жртве и разарања, за последице коришћења пројектила с осиромашеним уранијумом. Уједно отпада и разлог што пет чланица ЕУ не прихватају признавање „Републике Косово“ (Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар).

НОВИ ПОКУШАЈ ПРЕВАРЕ

Запад је потпуно свестан да је „дил“ (трговина) који нуди Србији по принципу – признање отимања Косова и Метохије, односно независности, за ново обећања чланства у ЕУ (када Србија испуни услове) – нови покушај велике преваре по виђеним сценаријима. Из сваког досадашњег „дила“, одлуке или споразума, само је Србија ревносно извршавала своје, најчешће наметнуте обавезе, а све одредбе о правима или признатим интересима Србије представљале су јефтин али блештећи папир за паковање једностраних концесија, терета и обавеза, ради лакшег подметања српском народу.

Запад је данас спреман и „великодушан“ да Србији понуди практично неограничен број „плусева“ како би паковање старих подвала и ултиматума, као што су Рамбује и тзв. Ахтисаријев план, били што пријемчивији српској јавности. Надамо се да ћемо то разумети правовремено. Немамо право да губимо из вида историјска искуства. Запад ниједном у новијој историји није према Србији и српском народу био доследан у извршавању својих моралних, правних и материјалних обавеза, по основу агресивних ратова према Србији нити по основу гаранција које је обећавао или потписивао. Откад је суочен с прогресивним опадањем глобалне моћи, с одумирањем привилегија униполарног поретка и незадрживом мултиполаризацијом, од уласка у отворену конфронтацију с Русијом и Кином – Запад је у све већој журби да на Балкану заврши прљаве, криминалне и неморалне планове и послове према српском народу и Србији, нарочито послове из времена Клинтона, Олбрајтове, Блера и Шредера. То се осећа и ових месеци када се један за другим именују и посећују нас лични, специјални и други изасланици западних сила и интеграција, када се одбаченим плановима из протеклих времена додају некакви „плусеви“ да би се пакет с пакленом машином даљег дробљења Срба допао осиромашеном и пониженом народу. Један од њих, од којег, кажу, највише зависимо, рече да је посвећен економији, развоју, ономе што живот значи. Политика га, рече, не интересује. Вероватно је мало претерао јер, с обзиром на искуство и одговорности које има, свакако зна да су економија и пројекти договорени уз његово „охрабривање“ и те како део геополитике.

УЛТИМАТУМ – НИ РИБА, НИ ДЕВОЈКА

И он и сви други гости готово нас обрадоваше порукама да је најважније да Приштина укине таксе и објасни „реципроцитет“ и да се настави дијалог, а што се њих тиче, они ће прихватити свако решење око којег се Београд и Приштина директно договоре. Да, и да нико не поставља било какве рокове. Само што одоше, стиже вест да је спремљен, и да ће ускоро Србији бити „понуђен“ ултиматум зачињен с више „плусева“. Ултиматум – ни риба ни девојка!

Зашто одједном постаде битно да се вековни проблем реши ускоро, свакако пре краја године, остаде недоречено. Ту и тамо, као разлог за журбу помињу се избори, али не ови наши, наша посвећеност је неизменљива, затим, неслога и тешко стање транзиције ЕУ, па онда неповољан развој политичке ситуације у Немачкој као кључној чланици… Иначе, и код нас има оних који говоре да је сада прави тренутак да се „ослободимо тега око врата“ јер, у супротном, нам „прети опасност да нас сви оставе“, да дигну руке од нас! Претерују, а да вероватно нису ни свесни. Глобална конфронтација ће, нажалост, потрајати, а будући статус Косова и Метохије, бар од 1999, није мало нити локално питање. Како год му приђеш, оно је ипак цивилизацијско питање и део глобалне агенде, без обзира што она још није формално утаначена.

Србија се не боји преговора, али тешко може преговарати у страху од висећих ултиматума – рекло би се у парафрази познате синтагме бившег америчког председника Џона Кенедија.

СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ

И закон о тзв. верским слободама у Црној Гори дошао је на крилима ревизије историје, конкретно, на покушају ревизије одлука Подгоричке скупштине од новембра 1918. Парадоксално је, али за натоизирану политику сасвим логично, да се покушаји отимања црквене имовине, покушаји укидања Српске православне цркве и устоличења некакве Црногорске православне цркве (попут устоличења тзв. Православне цркве Украјине), претварају у Закон о слободи вероисповести, иако је много логичније све то назвати – покушајем укидања истине, историје, Српске православне цркве, српског, националног, културног и духовног идентитета. Резултат је – буђење и уједињавање српског народа, не само у Црној Гори већ много шире, у одбрани од још једне ревизије и агресије. На први поглед, од агресије једног тоталитарног режима, суштински, од агресије експанзионистичке геополитике НАТО-а.

НОВА РЕАЛНОСТ

Интензивна настојања да се изврше ревизије Дејтона, Резолуције СБ УН 1244, одлука Подгоричке скупштине и низ других сличних покушаја имају заједничку антисрпску, антисловенску и антицивилизацијску суштину и основу. Њихови закулисни творци, јавни носиоци и извршиоци тиме демонстрирају отпор променама, догматизам поборника униполарног поретка и немоћ за прилагођавање. Све се то дешава у оквирима ширих настојања да се изврши ревизија историје резултата два светска рата. У тим настојањима не бирају се савезници, ни ослонци. На окупу су сви који осећају да им глобални развој угрожава привилегије. Најмоћнији међу њима шире страх од непостојећих непријатеља, „ревизиониста“ и „малигних“ утицаја да би обезбедили ширење осећања угрожености, нудили своју заштиту и очували доминацију. Европа би да се окрене себи, својим интересима, улози и идентитету. На Балкану, у односу на Србију, нажалост, показује да је заробљена у предубеђењима прошлости. А вероватно ту на Балкану, и посебно у односу према Србији, Европа може наћи кључ за сопствену будућност. И поред свега, Балкан остаје колевка европске цивилизације. Услов је да Европа преиспита своју неславну улогу у разбијању СФРЈ и СРЈ, у рату против саме себе 1999, а посебно у лицемерном комадању српске нације и сврставању уз сепаратизам, тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији.

По свему судећи, још увек смо далеко од услова за праведно, уравнотежено и одрживо решења за будући статуса Косова и Метохије. Србија је свакако најзаинтересованија за такво решење, и види га једино на основама поштовања принципа међународног права, целовите и доследне примене резолуције СБ УН. Јасно је да нико, па ни Србија, не може да прејудицира будуће одлуке Савета безбедности. Да би се стигло до усаглашене, реалне и одрживе одлуке неопходно је, поред осталог, да се уваже нове реалности у регионалном, европском и глобалном погледу. Потребно је да се са тим променама ускладе будући напори, да се нови преговарачки формат веже за резолуцију 1244 и окриље СБ УН. Прилази из прошлости као што је трговина – признавање независности тзв. Републике Косово за чланство Србије у ЕУ – нису пут који обећава решење већ странпутица за гомилање конфликтног потенцијала широког спектра.

Надајмо се да ће успети иницијатива председника РФ Владимира Путина, да се поводом 75. годишњице победе над фашизмом и оснивања Организације Уједињених нација одржи самит лидера сталних чланица Савета безбедности, и да ће конфронтација уступити место дијалогу и партнерству. То би, уједно, био и увод у грађење другачијег глобалног оквира за мирно и одрживо решавање регионалних криза и жаришта.

Аутор: Живадин Јовановић