ЏАБА сва сила пропаганде НАТО армаде, узалуд читав медијски рат под патронатом најмоћнијих магната, улудо диригована информативна машинерија. Јагода је веродостојнија и слађа.

Војник Жан-Стефан Декудије је био на Косову и Метохији. Запамтио је тада мирис домаћег хлеба, срцем савијану питу, усплахирена дечја лица и јагоде које му је на свом малом длану пружила Милица. Милица, поносно српско име. Спасиће нас Милице.

Дуго су нас најгледанији телевизијски канали и најчитанији листови на западу ваљали по блату. Били су, у том тренутку, бројнији, гласнији и јачи. Али, нису рачунали на снагу и моћ човека из народа.

Кад се активира, мали, обичан човек, временом и стрпљењем, попут капљица воде у моћном водопаду, ерозијом издуби најдубљи кањон. Па онда исплива истина.

Испразнили су све отровне медијске шмркове, па утихнули. А мали, обичан човек је и даље стајао усправно, и причао оно што му је стајало на души.

Објаснио је лепо Жан-Стефан у чему је ствар. Пре него што пођу у мисију, напуне им главе политички исценираном стварношћу. Једном, када закораче на поприште, проради савест и с јагодом на длану склапају се најдубља пријатељства.

Појединац наспрам машинерије. Обичан човек који проноси истину о Србији. Жан-Стефан Декудије, Жак Огар, Анри Бинел, Арно Гујон, Жан-Кристоф Бисон, Анри Лакај. Листа је дугачка.

Чим неки Француз оде на Косово или у Босну, кући се врати, по правилу, као пријатељ Срба. Осим Бернара Кушнера. Али, то је већ посебна, кисела сорта.

Није случајно видовити париски нобеловац Петер Хандке свој говор у Стокхолму завршио речима: "Поља јагода, заувек."