Mило Ђукановић је – будимо искрени шта год о њему мислили – врло лукав и делотворан политичар. Да није тако, не би већ скоро 30 година жарио и палио Црном Гором, те имао запажену регионалну улогу. О гомилању огромног богатства и стварању политичко-криминалне империје која умногоме контролише и Србију да за сада шире не говоримо. Битно је рећи да то све не би постигао да није успешна копија Ал Капонеа или неког њему сличног.

КРУГОВИ ПРАГМАТИЗМА

У позадини његових потеза који на први поглед делују искрено емотивно или на неки други начин одступају од хладног рачуна којим се пословично води, увек се налази нека скривена крајње рационална калкулација у прилог које промишљено, одлучно и сурово делује. Ту се ради о унутрашњем кругу прагматизма који се одмах не препознаје.
Ђукановић мисли само о себи и свом породичном клану. Небитни су му нација, држава, вера. Но и Мило направи грешку. Како наш народ каже: „Крчаг иде на воду док се не разбије.“ Тако, по правилу, на крају прођу и криминогени играчи за које људи помисле да су недодирљиви. Али пре него што се позабавимо Ђукановићевим све ближим политичким крајем, да направимо малу ретроспективу како бисмо боље схватили смисао његовог курса крајности у било ком смеру, те обрта с тим повезаних.

ДУБРОВАЧКА ЕПИЗОДА

Када су почињали ратови за југословенско наслеђе, Ђукановић је био не велики него ултравелики Србин. Они из тадашњег руководства Црне Горе који су после раскида с њим – и поновног започињања од стране Миловог режима некадашње титоистичке политике идентитетског геноцида над српством у тој земљи – остали верни својим српским коренима, у доба његовог србовања деловали су као „мали“, „бледи“ Срби.
Ђукановић је човек мегаломанских замаха и опасне позе. Отуда је и био као ретко ко од припадника наше нације на линији максималистичке ратне политике када му је она деловала курентно. У ратно доба, као црногорски премијер, надахнуто је подстицао мобилизацију и бодрио војнике на фронту (што је само по себи у реду да није било праћено екстремизмом и профитерством). Клицао је: „Црнoм Гoрoм тeчe Зeтa, ускoрo ћe и Нeрeтвa.“ Наравно, имао је тада у виду Црну Гору која је део шире, и несумњиво обимне српске државне заједнице.
Њен део је, претпостављам, требало да буде и обновљена Дубровачка република. У питању је данас већ заборављени пројекат који се, како тврде упућени, умногоме везује за Мила Ђукановића. Са црногорским службама озбиљно је радио на његовој реализацији. Али док су људи као Александар Аполонио (лидер Републике у оснивању) и низ угледних грађана Дубровника – инспирисаних идејом интеграције дубровачких и других Срба католика у свој изворни национално-државни корпус – у то улазили искрено, Ђукановић је и тада манипулисао и том националном идејом ради извлачења што веће користи за себе.

ЖРТВОВАЊЕ НАРОДА

С истим жаром с којим данас заговара антисрпство био је борац за српство. Он је по менталитету револвераш који рафално пуца када има циљ. Међутим, као што рекох, то углавном није оно што као такво представља јавности. Јавни и прави циљ се разликују. Мило је увек радио само у прилог стицања што веће личне моћи и богатства. Све друго је маска.
Био је он, вратимо се ратним збивањима, у црногорском естаблишменту највећи заговорник „Дубровачке операције“, која је – без обзира на несумњиво историјско право Срба на околину тог града па и читаву Јужну Далмацију – нама нанела огромну штету у западном (али и ондашњем руском) јавном мњењу. Али Милу то није било битно, као ни судбина Дубровчана српске или југословенске оријентације, који су, пошто су истрошени, остављени да се сами спасавају.
Сличан однос Ђукановић је имао и према прекодринским Србима које је некада наглашено подржавао, али и према нашем народу на Косову и Метохији (укључујући и људе пореклом из Црне Горе). Таман толико му је стало и до оних који се данас искрено осећају као Црногорци у националном смислу а он им је гуру. Сви осим припадника врха његовог картела за Мила су само безвредно топовско месо, које олако жртвује.

ОЧУВАЊЕ КАРТЕЛA

Док се, као, борио за српство, под плаштом патриотизма, Ђукановић је заправо градио своју пљачкашку империју. Од оног огранка који је у рату видео прилику за буквалну отимачину до опсежних шверцерских канала. Што су биле горе санкције, пружале су већи основ за стицање профита. Зато је Мило и био у неким периодима крајње радикалан. Радило се о стварању што погоднијег амбијента за његов бизнис. Шта има везе што људи улудо гину и пате се у беди?
Мафијашко-пословно-политичка мрежа коју је тада изградио омогућила му је да касније преузме пуну власт над Црном Гором и задржи је у наредним деценијама. А то што је кренуо у велику антисрпску капању било је у функцији његовог преживљавања у околностима када је на Западу доминирао сорошевско-неолиберални антинационални круг. За њега је све српско било проблем јер је постало универзални симбол националне идеје против које је он начелно.
Зато се Ђукановић, по принципу „потурица гори од Турчина“, толико окомио на српство када је проценио да је то исплативо. Када је видео да српска прича за њега више није продуктивна, агресивним њеним одрицањем спасавао је не само своју политичку моћ, нагомилано богатство па и слободу. Не! Мало је то било и остало њему по

тпуно незајажљивом. Радило се о томе да није желео да се одрекне ни своје криминално-пословне хидре. Ишао је на све или ништа и успео. Зарадио је НАТО кишобран. То у новим околностима и на нови начин покушава и данас. И ту треба тражити разлоге онога што делује као његов најновији ирационални потез.

ПРИЗИВАЊЕ БУРE

Није Мило неискусан политичар да није предвиђао да ће доношење Закона о (не)слободи вероисповести – којим се национализују светиње и друга имовина Српске православне цркве – изазвати буру. Он је годинама припреман а баш недавно је преко ноћи усвојен. То, разуме се, није случајно. Додуше, подгорички режим није баш предвиђао оволику буру и ток догађаја који је с њом скопчан, али је знао да ће бити великих турбуленција. И, сигуран сам, хтео је да до њих дође.
Има мишљења да је то учино како би нагомилано народно незадовољство експлодирало годину дана пре избора и тако било истрошено. Било тако што би се режим показао као непопустљив и јак у обрачуну са СПЦ и после неког времена тиме деморалисао незадовољнике. После, од стране властодржаца планираног предизборног пораза њихових опонената, део њих би се пасивизирао и у вези с изборном и постизборном битком, а ДПС би имао много већи простор за крађу и намештање исхода наводног народног изјашњавања.

Када су почињали ратови за југословенско наслеђе, Мило Ђукановић је био не велики него ултравелики Србин: Призор с дубровачког ратишта

ДЕМОКРАТСКИ“ РАСПЛЕТ

Друга варијанта истог сценарија се односи на опцију да Ђукановић процени да не може да истера своје с покушајем уништавања СПЦ у Црној Гори. Како да се елегантно повуче? То може да се деси тако што би Уставни суд који он контролише одлучио да је Закон неуставан. Мило би протестовао због тога, тврдио да је и то доказ да измишљени великосрпски пипци допиру и до многих институција Црне Горе, али би став Уставног суда прихватио. То би му за свет био доказ да је демократа и поштовалац правне државе чак и када она, наводно, ради против њега.
С друге стране, народ би после тријумфа почео да се опушта, док би Ђукановићев систем за индоктринацију (укључујући и медијске, НВО и друге његове сегменте у Србији које контролише криминално-пословно-политичка хидра с њим повезана) усиљено радио своје. Митрополит Амфилохије, вође опозиције у Црној Гори, али и сви противници режима у Подгорици били би на разне начине још снажније сатанизовани (а и од црног у политици постоји црње) како би део оних који сада учествују у „Молитвеној револуцији“ био наведен да се од њих дистанцира. Порука би била следећа: у реду, изборили сте се за светиње, али зар хоћете да сада то неко саможиво политички искористи? И нема везе што је највећи егоиста и експлоататор народа баш Ђукановић. Да се то замагли ударнички би помагала баш поменута прљава пропаганда његових пријатеља из Србије. А њој се верује.

ЗАПАДНИ ПРИТИСАК

Ђукановићев режим, очито збуњен досадашњим неуспесима, раније него што је планирао форсирано је кренуо тим путем. То је учинио пуштањем у етар најгорег пропагандног филма о Амфилохију, сличног нацистичким у којима су Јевреји приказивани срећно и задовољно у Аушвицу док су уједно оптуживани за почетак Другог светског рата. Митрополит се представља у криминалном светлу и као руски шпијун. Наравно, све то су лажи правих шпијуна и криминалаца, али сто пута поновљена лаж у главама многих у погодном тренутку постаје истина. Како оних на нашим просторима, тако и с удаљенијих меридијана. И ту смо стигли до праве позадине доношења срамног закона.
Ево о чему се ради. Добро упућени дипломатски извори говоре да су релевантне западне службе, пре свега америчке, врло незадовољне деловањем црногорских институција у вези с глобалном трговином дрогом у којој је Црна Гора постала једна од важнијих учесница. Није да је Запад (али и Исток) имун на везе државних структура и криминала (за то некада постоје и оправдани разлози), али није спреман да толерише да му се неко на периферији отргне контроли. То се умногоме у домену црног бизниса десило са Црном Гором па многи Ђукановића почињу да пореде са Норијегом. Певање НАТО песме то не може да надомести. То Мила свакако веома брине.

АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ

Намера му је била да изазове озбиљна таласања у Црној Гори, те их онда представи као велику акцију Руса ради његовог рушења јер је своју земљу увео у НАТО. Ипак, њему је за то требало много више халабуке него што је данас има. Желео је изливе агресије на улицама, сукобе с полицијом, антизападну реторику вођа опозиције, радикалан приступ Српске православне цркве. План му је био да све делује као да је Црна Гора на граници експлозије која би озбиљно угрозила постојећу евроатлантску геополитичку архитектуру.
У таквим околностима он би деловао као њен неприкосновени чувар кога ни по коју цену не треба излагати „пријатељској ватри“. Опет, део дубоке државе и Трампови противници из редова елите која је раније владала Америком пред тамошње председничке изборе целу ствар би користили за себе. Максимално би ударали у таламбасе и арлаукали о руском продору ка топлим морима на простору Црне Горе, где се Русија ослања на српски фактор. Већ нпр. чујемо Палмера како то говори (али и жестоко напада Додика). Уз то би, чему и служи претходно речено, у наредном периоду нападали актуелног америчког председника да се томе не супротставља како треба. И генерално и у вези са Црном Гором где не пружа адекватну подршку евроатлантском браниоцу Ђукановићу.

ИЗЈАЛОВЉЕНИ ПЛАНОВИ

Све у свему ради се о опасној игри која има глобалну димензију. Да поновим, у њој Ђукановић и његови стари евроатлантски заштитници ударају на српски народ и СПЦ, али и Трампа и европске суверенисте. Намера Милових западних пријатеља је да нанесу што већу штету Трампу пред изборе, а у САД се сада већ води тешка предизборна битка за сваки поен. Када се ради о Ђукановићу, он се сигурно у то радо не би мешао, али нема куд. Мора опасно да ризикује како би пробао да опстане.
Ако Трамп поново победи, само је питање времена, посматрано из садашње перспективе, када ће Милу бити, фигуративно, затегнута омча око врата. Али тако ипак не мора да буде. Успе ли црногорски диктатор да промени унутрашње околности, тј. да сломи СПЦ и опозицију, тај тренутак ће моћи да одлаже а као прекаљени политичар зна да оно што данас делује као извесно сутра може да се промени. Само је потребно време и стрпљење, односно чврста позиција да се са сигурношћу може у неком периоду издржати „опсада“. Но стигли смо до тачке где су се Милови планови изјаловили.
Прво, револтирање народа Црне Горе сукцесивним вршењем идентитетског геноцида над њим дошло је до тачке кључања. Закон против СПЦ налик усташким из времена НДХ довео је до тога, те су црногорски грађани много масовније подржали протесте против њега него што је владајући картел предвиђао. Стекла се критична маса која може да доведе до његовог урушавања. Друго, Ђукановића су гандијевски надиграли митрополит црногорско-приморски и други духовни предводници нашег народа у Црној Гори.

ПОБЕДА И ИЗДАЈA

Успели су да помире завађене опозиционе рогове, да култивишу протесте, да не допусте њихову геополитичку експлоатацију (да постану анти-НАТО кампања, што би сада за српску ствар било врло штетно). Другим речима, спречено је да оправдано незадовољство народа прерасте у неартикулисани бунт. Уместо тога цео свет види да се у Црној Гори одвија, по узору на некадашњу мирну чешку „плишану“, црногорска „молитвена“ револуција. Ту све одише духом толеранције, демократије, борбе за основна људска, верска и национална права. И то је огроман проблем за Ђукановића и његов криминално-политички клан у Црној Гори и Србији.
Ако се настави – а уверен сам да хоће – као што је рађено до сада од стране опонената Ђукановићевог терора над СПЦ, он и његова екипа пашће у провалију. Стога, у очају, ко зна шта ће још покушати. Прљавштина која се сада на нови начин излива на Амфилохија, спаљивање црногорских застава од стране експонената политичке полиције те државе и сличне ствари које треба у лажном светлу да представе протесте, вероватно су само увод у још горе потезе. Дављеник се и за сламку хвата а тим пре када је у питању окорели криминалац. Тога морамо да будемо свесни и спремни да се на одговарајући начин с тим носимо.
За то наш народ у Црној Гори, али и у Србији или Српској има снаге, само ако не дозволимо да нас омету Ђукановићеви савезници у нашим пословним, политичким, медијским и другим структурама. А они стално подмукло раде против српства у Црној Гори које тамо више не може да буде поражено, већ једино поткопано срамним деловањем Милових партнера и лобиста из Београда. То не смемо да дозволимо.

ФАКТОР ТРАМП

Поготово је за Ђукановића проблем што се Црном Гором у америчким структурама све више баве људи блиски Трампу који није наклоњен Ђукановићу. Једна ствар су јавни дисконтинуитети у америчкој политици а друго су тихи отклони. Њих и те како има од Косова до Црне Горе иако их ми јасно не видимо, а очекивали смо много више од садашње америчке администрације. Међутим, у великој политици стварни обично не иду тако, а већ и ово што се дешава веома плаши Подгорицу.
Проактивни Мило препознаје наговештаје пуштања низ воду. Американци, Французи и још неки западњаци већ увелико траже да њихови органи много више буду укључени у борбу против организованог криминала у Црној Гори. За Ђукановића је проблем што велики његов део има системски карактер, односно што би удовољавање захтевима „партнера“ значило минирање темеља његове власти и богатства. Укључивање странаца у борбу против црногорске државне мафије, за њега, или бар за његову империју (ако испреговара личну амнестију), у садашњем виду би био крај. Да се то бар још неколико година не би десило, Ђукановић је отпочео офанзиву. И за њу има савезнике (као што има и противнике) на Западу.

(Извор: Печат/ Драгомир Анђелковић)