ДА се одмах разумемо: не спадам међу обожаваоце Александра Вучића и о низу питања из друштвеног живота имам мишљење различито од његовог. Али то на овом месту нема превише значаја, јер желим да као професионални критичар изнесем утисак о дводелној ТВ емисији под насловом "Владалац" аутора Славише Лекића и других, коју је 17. и 18. фебруара емитовао Н1. Тај утисак је поразан.

Веровао сам да ћу гледати једну политичку биографију у традицији телевизијских фељтона сличне врсте, какве пратимо на многим светским каналима: оне узимају у обзир цео контекст друштвених појава, али им приступају из свог угла. Преварио сам се. У питању је био најприземнији политички памфлет који се може замислити.

У декларације Н1 о својим највишим професионалним стандардима нисам превише веровао ни раније, јер сам имао прилике да се уверим да му објективност није јача страна, да уме да дрско прећути истину (прелажење преко догађаја у Црној Гори је само рецентан пример), да се тенденциозно ставља на страну политичке опције која је у сагласју са неолибералном, атлантистичком стратегијом њених власника (праћење јавних протеста често се претварало у дириговање догађајем) или да десетинама минута, у свом ударном дневнику испира мозак гледалишту циљаним спиновима (недавни медијски рат са "Телекомом").

Могу да разумем да је све то у складу са водећом стратегијом Си-Ен-Ена да о догађајима не извештава, већ да их ствара, што са објективним информисањем одавно нема везе, али је забавно то што Н1 упорно тврди како је само он објективан, како је жрец истине и једино светло у овдашњем медијском мраку. Уместо дијалога и различитих приступа на делу је било хорско распевавање старих мантри из једног те истог идеолошог извора, без трага покушаја да се "чује и друга страна".

Каква црна објективност и лањски снегови! Емисија о Вучићу под насловом "Владалац" била је показни пример нечега потпуно супротног: сужене свести, говора мржње и турбо тенденциозног идеолошког дискурса, врло блиског јавном линчу из најбољих дана Жданова, Гебелса и Чаушескуа. Таблоидни говор, који је од почетка до краја представљао окосницу "Владаоца", давао је основну интонацију овој режији. Тамо су се многе јавне личности, без изузетка другосрбијанског педигреа (међу којима, наравно и хрватски и монтенегрински инсајдери), утопиле у хор политичких букача најниже категорије. Говорили су о Вођи Домановића, а сами деловали као дигитална Страдија.


Прочитајте и:Vladimir Đukanović: Nesrećnici koji su napravili dokumentarac „Vladalac“ pokazali patološku mržnju prema Srbima

Да ли сте чули режање агресивног спикера кроз јерихонску музику, коју аутор "Владаоца" подвлачи испод насртљивог наратора и три дебела сата пропира мозак гледалишту? Из мрака израња галерија ликова "Пешчаника", која у брзој монтажи испаљује по једну отровну реч типа "Зликовац!", "Лажов! "Варалица!", "Мрзитељ!", "Ратни хушкач!", "Располућена личност!", "Уништитељ!", "Диктатор!" или обавезне русофобне пароле ("фасциниран аутократом Путином!") или болесне инкриминације ("Он је одговоран за Славкову смрт!" - Бранка Прпа) или дилетантске глупости ("Произвео је косовску кризу да би опстао на власти" - Саша Илић), итд.

Предизборни галиматијас чији је једини заједнички именитељ био тоталитарни говор. Сировина, грубост и недопустиво низак ниво, господине Ћосићу. А томе се не верује.

Ако се овако бори против диктатуре, онда ће она остати вечно.