(ПРВИ ДЕО)

После петооктобарског пуча и насилног доласка на власт збрдаздолисане коалиције ДОС, из буџета Републике Србије издвајана су велика средства за финансирање такозваних невладиних организација; 2014. године, на пример, издвојено је у те намене скоро исто колико и за развој науке и технологије у Србији. Истине ради, треба рећи и да се највећи део средстава издваја за оне НВО која се баве спортом, младима и хуманитарним и културним активностима, против чега не би требало да буде нико, али се највише пажње у јавним расправама посвећује организацијама које настоје, по задатим обрасцима њихових политичких гуруа из неолибералних западних земаља, да измене свест нација, да потру њихове националне вредности, религију, историју, идентитет, а све то ради наметања америчке монотеистичке „ворхол“ супкултуре.

НЕЈАСНА ДЕФИНИЦИЈА

Дефиниција НВО је код нас нејасна, почев од њиховог назива. Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом Владе Републике Србије, која се „бави системским праћењем стања, проблема, потреба и ставова организација цивилног друштва у Републици Србији“, одговорила је брзо и љубазно, писмено и усмено, на питање о финансирању НВО да „Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом не располаже подацима о финансирању организација цивилног друштва у 2019. години“.
Збунило их је и питање зашто говоре о цивилном, а не о грађанском друштву? Да ли зато што не носе униформе? Јер етимологија речи „цивилни“ потиче од латинског civīle(m), der. di civis „грађанин“ и то онај који не носи униформу. Али и сам појам грађанин не обухвата све слојеве друштва. То се маскира погрешном употребом термина „цивилни“, што је иначе манир „политички коректног“ новоговора који ствара маглу стерилном језичком акробатиком. Збуњујуће је и да се ова канцеларија бави рaзвojем „цивилнoг друштвa у Србиjи и њeгoвим усклaђивaњем сa рeлeвaнтним eврoпским стaндaрдимa“, што је опет лингвистичка магла да се не види да није реч ни о каквој Европи, односно европским стандардима већ о гурању Србије под скут Европске уније која није Европа него само њен део с одређеним политичким, економским и војним догмама неолибералног спектра.

Прочитајте још - Како су западне силе "купиле" 5. октобар

Можемо се сложити са савременим италијанским филозофом Дијегом Фузаром да „Европа не постоји. Оно што обично називамо тим именом је трагична стварност уједињена искључиво на основама Централне европске банке и њене последичне еврократије у којој се остварује тихо угњетавање народа, што је у 20. веку вршено помоћу тенкова и војски… Треба се супротставити данашњој карикатури Европе, племенитом имену које се приписује данашњој еврократији која нас вуче у социјални и политички понор… Европа за коју се лично залажем – у име које се борим против данашње еврократије која представља њен перверзни преврат – јесте Европа кантовски састављена од слободних и једнаких држава, суверених и алтернативних у односу на лудачки месијански амерички идеал империјалистичке special mission. Потенцијално космополитска заједница на коју мислим (Европа народа, култура и нација) постоји у процесу in fieri васпостављања људског рода као недељивог и себе свесног Ја, али које се изражава у недефинисаном мноштву језика, традиција, култура и религија које је карактеришу и које би, коначно, могле да коегзистирају у реципрочном и пацифичном признању – које је логично настало из универзалног бића заједничке припадности људском роду“.

АМЕРИЧКА „ПОМОЋ“

Али такве Европе нема у дискурсу не само Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом Владе Републике Србије већ ни у наступима министарке Јадранке Јоксимовић задужене за некакве „евроинтеграције“, за које никада није добила дозволу народа Србије. Нема те Европе ни у деловању оних НВО које се под маском борбе за људска права и грађанско друштво боре у ствари за политички перверзну ЕУ и „вредности“ националистички империјално настројених САД. Није то ни чудо, ако се има у виду да је Кaнцeлaриja била кoрисник финансијске подршке амeричке агeнциjе зa мeђунaрoдни рaзвoj (УСAИД) у oквиру Прojeктa пoдстицajнoг oкружeњa зa рaзвoj цивилнoг друштвa, која кроз разне вербалне акробације типа „развој критичког мишљења“ у ствари финансира оне НВО и државне агенције у Србији које раде на разградњи српског духовног и историјског простора, на промени политичке и државотворне свести Срба, на разарању српских националних осећања и последичној американизацији Србије, односно наметања хамбургер монокултуре, уместо просветитељских вредности цивилизације Европе.

НАДЗОР НАД ИНСТИТУЦИЈАМА

Код нас се цивилно друштво дефинише углавном као организовање грађана који својим деловањем и акцијама настоје да унесу квалитативну промену која је од општег заједничког интереса. По међународним узусима НВО су непрофитне, финансијски и политички независне (sic!).
Није јасно чему та „цивилна“ шминка, ако је код нас тзв. „група грађана“ било одувек. То је подвала да се нешто назове другачије да би опет било исто. Међутим, опасни део дефиниције НВО крије се у томе да оне „представљају један од механизама надзора над радом институција“. Ту већ настаје битна разлика између позитивних удружења грађана као што су асоцијације културе, спорта, Црвени крст, хуманитарне волонтерске групе, верске организације, политичке партије, фондације, струковна удружења, синдикати… Такве НВО претпостављају и велики волонтерски рад, што уопште није случај с оним НВО које представљају један од механизама „надзора над радом институција“.
Јер њихов циљ је да буду политичка снага која делује ван институција система, али са јасним намерама да утичу на државну политику легално изабраних државних органа, чиме се оне постављају изнад демократске воље изборног тела и представљају тумор на телу демократије. НВО с политичким премисама, као врста друштвене акције која заузима простор између државе, економије и приватне сфере, јесу чин изоловања изборне воље грађана и наметања извршним органима нечега за што грађани нису гласали. Дакле, њихов циљ је вршење притиска на институције у циљу заступања интереса различитих од воље грађана, а не развијање доброчинства, филантропских вредности, културе или спорта.

Пада у очи да су НВО дефинисане као добровољне и невладине недобитне организације, засноване на слободи удруживања више физичких или правних лица, основане ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса који нису забрањени Уставом или законом. Али у Србији су бројне НВО политичког карактера, без обзира на формалну фирму, и делују управо супротно од интереса нације и државе и то из лукративних интереса, јер су плаћене из иностраних извора. Оне су највећа инвестиција оних који су разарали Србију, не само у погледу новца већ и по последицама које изазивају у корист њиховог лакшег присвајања националних ресурса земље, онако како то чини чувени Џорџ Сорош који у Србији финансира само оне НВО које су на линији америчких интереса, односно мултинационалног корпоративног капитала.

Антидемократски, па и неуставни политички утицај НВО на власт заиста није мали, о чему говори и чињеница да се непосредно пре званичне посете Америци ондашњи премијер Александар Вучић састао с представницима Куће људских права, која окупља активисте Грађанских иницијатива, Београдског центра за људска права, Комитета правника за људска права, Хелсиншког одбора за људска права и Центра за практичну политику.

Сличан сусрет десио се и приликом чувеног „дијалога о Космету“, али овај пут на нивоу председника државе. Таквог дијалога није било с оним НВО које се не баве антисрпским деловањем, као што је на пример Удружење књижевника Србије, које је такође НВО. Тактички добар потез председника, јер је очигледно да је примирио те НВО у погледу критика власти до мере да га сада Јелена Милић навелико подржава, али то не умањује понижавајућу горчину оних који су гласали, а немају ту прилику какву имају Соње Лихт и Бисерко.

ДРЖАВНО ФИНАНСИРАЊЕ

Само око девет одсто удружења грађана финансира се из међународних извора, јер само толико НВО пристаје да ради за стране интересе. Рецимо, Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко финансирају немачка и норвешка амбасада и ОЕБС. Али Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић је 2006. добио новац не само из страних извора већ и са рачуна различитих буџетских корисника, неких 10 милиона динара, а УКС само 250.000 динара у исто време.

Исту суму из буџета добио је и Центар за културну деконтаминацију недавно преминуле Борке Павићевић 2007, установа која се формално бави организацијом позоришних представа, трибина, изложби и концерата. Али за „културне манифестације“ типа „Мирдита“, за промоцију нашминкане шиптарске културе при чему није било експоната паљења српских цркава и уништавања српских гробишта на Космету, тај центар је добио 2005. године из буџета града Београда 4,3 милиона динара, затим у периоду од 2010. до 2013. још 16 милиона, па 17 и 14,9 милиона динара. Центар за културну деконтаминацију је 2013. године, према подацима Агенције за привредне регистре, имао шест стално запослених а Удружење књижевника Србије само двоје, јер сви остали раде волонтерски, с тиме што ти запослени у УКС нису примали плату по неколико месеци, за разлику од оних који су деконтаминирали Србију.

Ирена Церовић, представница Београдског фонда за политичку изузетност, чија је председница Соња Лихт, истицала је својевремено да држава учествује у финансирању њихових пројеката са свега пет одсто, док су „донатори“ овог фонда Европска унија, Савет Европе, Немачка организација за техничку сарадњу, ОЕБС и УН. Ирена Церовић није објаснила у чему је интерес странаца да финансирају једну организацију која се већ својом дефиницијом „политичке изузетности“ дисквалификује као неко ко дели људе на „изузетне“ и на плебс. А још мање зашто држава финансира оне који проповедају Сороша у Србији.

У резиденцији донедавно америчког амбасадора Мајкла Кирбија, који није оставио пристојну слику САД у Србији, бесповратну донацију од 2,7 милиона долара од УСАИД-а добили су баш тај Београдски фонд за политичку изузетност, затим је финансиран и Центар за слободне изборе и демократију (Цесид)… А то значи да онај ко прими новац из тог извора, има за послодавца америчку амбасаду, а не Србију.
Уосталом, по речима бившег службеника Стејт департмента Вилијама Блума, САД користе „невладине организације као део слике и мита (…) и помажу у одржавању у иностранству нивоа кредибилитета“ до којег Влада САД не може да дође својим деловањем. Циљ је наметање глобалних интереса светских моћника на локалним нивоима унутар држава, а ЦИА тај механизам користи (и финансира и директно и посредно) НВО за своје пропагандне активности још од 1980. године.

(Извор: Печат/ Драган Мраовић)