РЕКЛО би се узорна европска држава, Словенија је многима у Србији еталон реда, поретка и поштовања људских права грађана, без обзира на нацију, веру, порекло. То је умногоме и тачно, осим ако у средишту ових вредности, сасвим случајно, нису тамошњи - Срби.

Опструкција изградње православне цркве у Копру, прве која се у Словенији подиже после 70 година, осим што говори о односу локалних власти према православним верницима, сликовито описује и статус који Срби, иако највећа мањинска заједница, не уживају у "малој Швајцарској".

У Словенији по попису живи 23.268 Срба, незванично је њихов број три пута већи, а процене иду и до 150.000. То, међутим, није довољно за статус националне мањине, коју званична Љубљана признаје само Италијанима, Мађарима и Ромима. Срби, као и остали народи бивше СФРЈ, невидљива су етничка заједница на коју се европске конвенције о правима мањина - не односе.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Словенци не желе српску цркву: Нуде да СПЦ дели простор наизменично са Исламском заједницом

Срба у демократској Словенији, зато, нема у парламенту, нити на било ком нивоу власти. Српски језик није признат као мањински језик и нема га у школској настави, медијима, нити у јавној употреби. Држава ни евроцента не даје за бригу о њему, нити за ћирилицу, која је матично писмо хиљада словеначких грађана.

Од три православна храма - у Љубљани, Марибору и Цељу - нацисти су за свога закона поштедели само љубљанску. Земљиште на којима су биле богомоље у Марибору и Цељу Српској цркви никада није враћено.

Словенци воле Београд, ракију и ћевапе. Србија их радо дочекује и воли, баш као што поштује све који се изјашњавају као Словенци. Њих мање од 4.000 у Србији има статус националне мањине и ужива сва права као и други народи.

Рекло би се, тако је то код нас у Европи.