СВА је треперила од унутрашњег узбуђења кад је чула како Бобо, или Јуре виче: ми смо спремни, Поглавниче! Иако би ова реченица, по свој прилици, била сјајан опис стања у којем се налази председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић док слуша свог омиљеног певача Марка Перковића Томпсона како велича „црнце Францетића Јуре“, што је, како је изјавила, „подсећа на дане када су га њена деца певушила на задњем седишту аутомобила“ (Вечерњи лист, 16. јун 2016), не ради се о томе. Ствар је још гора. Ради се о реченици из књиге „Мој тата спава с анђелима – Мали ратни дневник“ Стјепана Томаша која је обавезна лектира за шести разред основне школе у најантифашистичкијој земљи на свету – Хрватској. Тако барем тврди жена која заједно са својом децом ужива у песмама о „Максовим месарима“ и осталим антифашистима попут команданата Црне легије Јуре Францетића и Рафаела Бобана.

Стриктно гледано, Францетић и бројне усташе можда би се и могли назвати антифашистима, јер су често долазили у сукоб са италијанским снагама у Далмацији, што због тога што нису могли да прихвате да та територија не припада НДХ, што због чињенице да су италијански војници често знали да штите српске цивиле од усташких покоља. Наводно су чак Италијани одговорни и за смрт овог „хрватског витеза“, тако што су саботирали авион којим је летео, па је пао на територију под контролом партизана. Исто тако наводно, Францетић је пред смрт свом поглавнику послао писмо у којем је најављивао да ће он и његови „црнци“ започети борбу против Италијана „који нису ништа бољи од четника, јер пале и уништавају домовину“. Баш попут Францетића, и Колинда Грабар Китаровић усташком поглавнику замера што је „половицу Хрватске предао Талијанима“, како је рекла у скорашњем интервјуу за проусташки, али „антифашистички“, „Хрватски тједник“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Китаровић се "кити туђем перјем": Хрвати највише допринели антифашистичкој борби
Посматрано из овог угла заиста би се могло рећи: „Хрватски народ је сразмерно броју становника највише допринео антифашистичкој борби у Европи, у којој је активно учествовало више од пола милиона хрватских грађана“, како је изјавила на обележавању годишњице почетка Другог светског рата у Пољској. Проблем је, међутим, у томе што данас када се говори о антифашистичкој борби, посебно поводом напада на Пољску, нико не мисли на борбу против италијанских фашиста, него превасходно на рат против немачких, али и других европских нациста. У тој борби пола милиона Хрвата није било на страни коју би им Колинда Грабар Китаровић сада приписала. Напротив – оно што се тада сматрало „хрватским грађанима“ и што није потпадало под дискриминишуће расне законе уведене одмах по формирању НДХ било је убедљиво и већином на страни нациста. Чак се и „антифашиста“ Францетић, септембра 1942. приликом Павелићеве посете Хитлеру, састао с немачким фирером који му је наводно рекао да је „већ чуо“ за њега.



КАКВА ЛЕГИЈА, ТАКВА И СТАТИСТИКА Већина хрватских истраживача слаже се да је прва партизанска јединица основана на простору НДХ (неки тврде и читаве Југославије) био Сисачки партизански одред формиран 22. јуна 1941. а до краја године имао је око 7.000 бораца. Док су према национално освећеним хрватским историчарима његови припадници „готово искључиво били Хрвати“, „објективнији“ Славко и Иво Голдштајн наводе да је „међу 7.000 хрватских партизана поткрај 1941. године, према проценама које су, чини се, доста тачне, било приближно 5.400 Срба, те по 800 Хрвата и осталих те непознатих националности“. Тачно и да међу партизанима у Хрватској у том тренутку није било ниједног Србина, ова наизглед импозантна бројка од 7.000 „хрватских антифашистичких бораца“ постаје смешна када се погледа друга страна медаље – број хрватских бораца на усташко-нацистичкој страни рата. У то време, крајем 1941, само Усташка војница – најекстремнији део оружаних снага у НДХ – не рачунајући Домобранство, имала је око 16.000 припадника. Отприлике у истом периоду, „Хрватска легија“, чији је највећи део чинила 369. пјешачка пуковнија, која се на Источном фронту борила под командом Вермахта, имала је 8.250 бораца. Колики је ентузијазам за борбу на Источном фронту владао међу хрватским „антифашистима“ најбоље показује чињеница да је поглавник Павелић позив за формирање јединице издао 2. јула 1941, а да је већ 7. јула пријављених добровољаца било више од 5.000, што је изненадило и усташке власти. Поређења ради, француска Вафен СС дивизија „Карло Велики“, која је важила за један од најборбенијих и најфанатичнијих сегмената „СС интернационале“ и чији су припадници међу последњима бранили Хитлеров бункер у Берлину, у свом зениту, 1944. године, имала је 7.340 војника, готово хиљаду мање од Хрвата. При томе треба имати у виду да док је ово била једина јединица састављена од Француза која се борила за Хитлера, код Хрвата је могло да се бира где ће се ићи. Поред 369. пуковније, у оквиру Вермахта биле су још и 369. хрватска „Вражја“ дивизија (1942. имала је 12.000 војника и треба је разликовати од 369. пуковније), 373. хрватска „Тигар“ дивизија (1943. имала је 9.277 хрватских војника) и 392. легионарска „Плава“ дивизија (13.000 војника 1944). Ни то није све. Хрвати су у оквиру СС-а имали чак две дивизије – „Ханџар“, која је децембра 1943. имала 21.065 војника, и „Кама“ са 3.793 војника у септембру 1944. Свеукупно, дакле, у оквиру Вермахта и СС-а било је више од 67.000 хрватских војника. Бројку од укупно око 70.000 хрватских војника у оквиру немачких формација наводе и хрватски историчари Здравко Диздар и Антун Милети.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Колинда фалсификатима "брише" злочине у НДХ
С друге стране, по истраживањима хрватског историчара Младена Ивезића, број Хрвата у партизанским јединицама на простору НДХ надмашује број Срба тек од децембра 1944. године, када је постало више него јасно каква је перспектива нацистичке Немачке. До слома фашистичке Италије 1943. Срби су пре тога у партизанским јединицама на простору НДХ чинили између 85 и 96 посто бораца. Под командом партизанског Главног штаба Хрватске децембра 1944. био је укупно 121.341 војник, од чега 73.327 Хрвата и 34.753 Срба. Чак и тада је Хрвата у партизанима био отприлике исто колико их је укупно било само у јединицама Вермахта и СС-а, не рачунајући Усташку војницу и Домобранство. На самом крају рата, дакле, док је Хрвата у партизанима било нешто више од 70.000, у Хрватским оружаним снагама – формацији која је од децембра 1944. објединила јединице Усташке војнице и Домобранства – било их је 170.000 према подацима до којих су дошли историчари Јово Поповић, Марко Лолић и Бранко Латас у Архиву Војноисторијског института. Ова три имена звуче српски, али овде се не ради ни о каквој „србочетничкој“ завери за каљање хрватског образа пошто је реч о убеђеним комунистима који су овај податак изнели сасвим успут у својој књизи о четничком војводи Момчилу Ђујићу која је под називом „Поп издаје“ објављена 1988. у Загребу. По немачким подацима, Хрватске оружане снаге су 1. априла 1945. имале 182.861 бораца.



Хрватски „антифашисти“ код Стаљинграда: Припадници 369. пјешачке пуковније

УСТАШКИ ПОГЛЕД Врло је занимљив ратни пут горепоменуте 369. пуковније и он може бити парадигма не само уопштеног понашања Хрвата током Другог светског рата него и данас, посебно када се узме у обзир да Колинда Грабар Китаровић једног дана оплакује „недужне блајбуршке жртве“, а другог се буса у своје „антифашистичке груди хрватске“. Ради се о првој и јединој ненемачкој јединици која је ушла у Стаљинград за време крвавих борби за овај град, али и о борцима који су највећим делом по слому Шесте немачке армије променили униформе, са Црвеном армијом 1944. ушли у Србију и прикључили се партизанским јединицама. Последњи командант хрватских легионара под немачком заставом и потоњи њихов командант под оном црвеном био је Марко Месић, човек који је променио све униформе које је могао променити – од Југословенске краљевске војске, преко домобранске и немачке, до поново краљевске (пошто је, ироније ли, Москва до конференције у Техерану новембра 1943. признавала једино Југословенску војску у отаџбини) и на концу партизанске. Све по потреби.
Од Колинде Грабар Китаровић, која је или шизофрена, или очито не говори увек што мисли, истинитије мишљење о хрватском антифашизму у време Другог светског рата, а и касније, можемо чути од базичног усташе попут Ивана Габелице, једног од најближих сарадника Бруна Бушића, најистакнутијег послератног усташе чије име данас носе улице у многим градовима Хрватске. „У говору 1944. у Загребу, у Хрватском државном сабору, др Младен Лорковић, министар спољних послова НДХ, изнео је, на темељу извештаја Министарства оружаних снага од 3. јануара 1944. податке према којима су 1942. године партизани највећим делом били Срби и Црногорци – око 90 посто; Хрвати око 8 посто. (…) Према тим истим изворима, партизанско вођство је 1943. развијало организацију својих јединица на целом хрватском државном подручју, а проводило је и присилну мобилизацију, посебно међу Хрватима северно од Саве и муслиманима, па је и национални састав тих јединица био измијењен. На крају 1943. Срби били су и даље у изразитој већини, око 75–80 посто; Хрвати (католици и муслимани) око 15–20 посто, с тим да се наглашава да међу њима има доста присилно мобилисаних. (…) Лорковић тврди да му је један високи и меродавни њемачки генерал рекао да се по њиховим подацима партизани састоје 80–90% од Срба“, навео је Габелица који у овим чињеницама види аргумент за тврдњу да је „хрватски народ с одушевљењем дочекао успостављање властите државне независности – он се за њу, како је то пред југокомунистичким судом у Загребу 3. новембра 1946. рекао блажени Алојзије Степинац, ’плебисцитарно изјаснио’.“



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ШВАЈЦАРЦИ "ОСУЛИ" ПО ХРВАТСКОЈ: Умањују премлаћивање и прогон Срба, Католичка црква игра срамотну улогу
„Узмемо ли у обзир, да је међу хрватском војском морало долазити до деморализације и да је барем половина партизанских бораца силом отерана у партизане, можемо закључити, да ни 20 посто хрватскога народа 1945. године није пристајао уз покрет, па звао се он партизански или антифашистички, који му руши хрватску државу, гази веру и отима њиву. Он је чврсто стајао уз НДХ, која му је јамчила и чувала сва та добра. Дакле, далеко је од истине тврдња, да је хрватски народ натпросечно и више него и један други народ бивше Југославије учествовао у партизанима. Било је управо обратно“, навео је он у тексту чији датум објаве нисмо успели да установимо, али који је по свему судећи стар више година.
Заиста, ако је Хрватска била и јесте толико антифашистичка, поставља се питање због чега је, онда, од око 6.000 споменика посвећених Народноослободилачком покрету у Хрватској између 1990. и 2000. године уништено или оштећено њих 2.964 (Јурај Хржењак, „Рушење антифашистичких споменика у Хрватској 1990–2000). У Загребу је од 937 обележја НОП-а остало њих 310 (Марио Шимунковић и Домагој Делач, „Сјећање је борба“). Најсимболичнији је некако случај Споменика победи народа Славоније у Каменској, данас потпуно пустом месту које је некада настањивало 92,5 посто Срба. Рад познатог кипара Војина Бакића, овај споменик откривен 1968. године био је највећа постмодернистичка скулптура на свету, по свом естетском решењу, како је навео хрватски новинар Анте Томић, „један од најбољих касномодернистичких европских споменика“. „Пет дана је, причају, то трајало, кад су 1992. на обронцима Папука, по заповеди генерала Миљенка Црњца, рушили споменик Војина Бакића. Кршили су га динамитним штапинима дуго и бесомучно, фрустрирани да се проклета ствар не руши. А било је ту, руку на срце, што и рушити. Тридесет метара био је висок Споменик победи народа Славоније“, навео је Томић.



Филип Родић/ ПЕЧАТ