АМБАСАДОР Украјине у Београду Њ. Е. Олександр Александрович је гласање Србије у Генералној скупштини УН назвао "пуцањем у ногу". Тобоже, тиме се губи шанса за активнији наступ поводом косовског питања. Заједно с још 25 земаља Србија је гласала против предлога резолуције насловљене са "Ситуација са људским правима у Аутономној Републици Крим и граду Севастопољу (Украјина)".

Шеф српске дипломатије Ивица Дачић је индиректно одговорио амбасадору Украјине, напомињући да је Србија имала низ разлога да гласа против, а да је један од кључних "тон којим је резолуција писана". Та ствар је важна, некада и пресудна, па се у тумачењу Дејтонског договора раније често прибегавало анализама "духа споразума", како би се на крају пресудило да ли је у праву једна или друга страна.

У предлогу резолуције о Криму, доступном на интернет страници УН, позивају се "руске окупационе власти" да окончају "сва злостављања становника Крима", посебно "дискриминаторне мере и праксу, арбитрарна притварања, мучења и друго сурово, нехумано и омаловажавајуће понашање".

Неупућени читалаца би, после оваквих оцена, још помислио да се Крим претворио у концентрациони логор, мада су то сами становници полуострва желели, гласајући на референдуму.

Одлука да Србија гласа овако је исправна, а реакција нашег министра спољних послова скоро па сасвим на месту. Проблем је у једном детаљу. Министар спољних послова државе пријема нема шта да одговара акредитованом амбасадору друге земље. Да је Ивица Дачић јавно полемисао са својим колегом из Кијева, или било којим украјинским политичарем, то би било у реду. Са амбасадорима нема шта да се расправља.

Мандат дипломатске мисије је дефинисан Бечким споразумом из 1961. године и он обухвата пет основних функција: вођење преговора са органима власти државе пријема; информативна делатност; осигуравање интереса матичне државе; заступање матичне државе на територији државе пријема; развијање пријатељских односа и подршка ширењу економске и културне сарадње. И у поменутом споразуму, а и низом других аката је јасно назначено како се ове функције могу обављати и према томе и како се сам "дух споразума" може тумачити.

Недопустиво је да се амбасадори мешају у унутрашња питања у држави пријема, као и да јавно коментаришу одлуке државних органа земље у којој су привремени гости. Ако се одлука Србије није свидела Украјини, постоји макар двадесетак мера које се могу службено предузети како би се незадовољство показало, што је сасвим легитимно. Јавно дебатовати се не може.

Наравно, прича о иступу украјинског амбасадора је само илустративни пример. Није проблем у Олександру Александровичу, већ у нашој политици. Он се само понашао онако како је то у Србији постало уобичајено. Ако шеф Мисије ЕУ (амбасадор, такође) преко "Твитера" дели своја размишљања о председничким изборима у Србији, а пола дипломатског кора се ангажује око организације геј-параде у Београду, зашто онда да јавно не протестује и украјински амбасадор?

Када се неко правило успостави, оно важи за све. А ово које се код нас успоставило је постојало само у (полу)колонијалним подручјима и чувеним државама са ограниченим суверенитетом, у којима је најзначајнија фигура био совјетски амбасадор.

Типичан пример такве државе данас је БиХ, у којој су последње недеље децембра амбасадори САД, Велике Британије, Немачке, Шведске и ЕУ изразили подршку усвајању Закона о енергетској ефикасности у Федерацији БиХ!? Без обзира на то шта је повод њиховог оглашавања, макар то био и најхуманији могући разлог, ова реакција показује колико у БиХ ама баш ништа не зависи од домаћих политичара.

Да не би завршили као БиХ, зато морамо почети да предузимамо неке мере. Било да су популарне или не, тек, ствари се морају вратити у свој правни оквир. Амбасадори се морају понашати онако како је то Бечком конвенцијом дефинисано. И како се, на крају, понашају и наше дипломате у иностранству. У супротном, бићемо "банана-држава". Амбасадорстан. У којој ће они одређивати све. А ми? Ми ћемо већ играти како они буду свирали.

Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе