Давид Албахари: Питам се да ли Косово чека судбина Јерусалима

Драгана Матовић

08. 11. 2015. у 21:00

О Србији и Европи, родној Пећи, новом светском немиру, сновима блогера, својим делима... Они који су највише палили и жарили у Другом светском рату данас су на прочељу светске власти

Давид Албахари: Питам се да ли Косово чека судбина Јерусалима

Давид Албахари

РЕКЕ емиграната пролазе кроз Београд, а моја породица и ја се враћамо овамо. Враћају се и наши пријатељи, неке друге породице... Овде имамо нешто што туђина не може да пружи. Нови емигранти ће то тек да спознају.

Овим je речима наш писац Давид Албахари је, у разговору за "Новости", још једном потврдио да је природно место рада писца тамо где осећа живот свим чулима, а то је средина његовог одрастања. Боравак и писање у туђини узимају писцу живост и животност. Продубљује се разлика између сећања и стварности, прошлости и садашњости. Као што из укупног стваралаштва бирају изабрана дела, за креативност је потребно изабрано окружење. Албахари је стварао и у Србији и у Канади, где је живео од деведесетих, а његова изабрана дела недавно је објавила "Чаробна књига".

- Када сам видео да су моја изабрана дела стала у шест књига, упитао сам се: Зар само толико? То је велики део онога што сам написао, а мали у односу на сабрана дела Достојевског - каже Албахари. - Помислио сам да има писаца који су написали мање од мене и да сам, можда, неким малим тренутком среће обележио нечији дан или нечије вече. Можда ће неко после сто година ископати моје књиге и рећи: "Ово је велики писац". Мада нисам остао непримећен.

Када упоредимо наслове ваше прве књиге "Породично време" и најновијег романа "Животињско царство" као да се за четири деценије, колико их дели, штошта променило?

- Ако судимо по насловима, чини се да је велики свемир између ових књига. Многе породице, међутим, и онда и сада више подсећају на животињско царство него на миран живот.

Како сте се осећали када је први пут објављено "Породично време"?

- Био сам запрепашћен. Не чињеницом да је изашла моја прва књига, већ да сам постао оно што сам желео. Писац! Једнога дана, сећам се, угледао сам моју књигу у излогу књижаре Матице српске. Још је нисам био добио. Ушао сам унутра. Збуњен. Нисам знао како да тражим своју књигу. Нисам могао да питам: "Имате ли моју књигу?" Рекао сам: "Имате ли књигу писца Давида Албахарија?" Продавачица се срдачно насмешила и додала ми је. Касније сам сазнао да ме је препознала. Од тог тренутка "Породично време" било је моје и више није било моје. Породична интима мог живота постала је видљива целом свету.

СВЕ ЈЕ НА РУБУ НОВЕ ВРСТЕ ХАОСА Ваш колега по перу Ернесто Сабато је рекао да живимо у времену у којем се будућност чини уништеном. Има ли изгледа да се то стање промени?
- Више ми се допада наслов једног романа: "Будућност више није оно што је некада била". Дивна реченица која важи од половине 20. века. У њој се меша будуће и прошло време. Говори да будућност није изгубљена. Свет је на рубу неке нове врсте хаоса. Можда ће решење бити веома лоше по све стране које су укључене у оно што се назива новим светским редом или новим светским немиром.

Да нисте тад постали писац, шта бисте били?

- Кочијаш, вероватно. Не знам шта бих друго радио.

Шта вас у нашој књижевности данас највише забрињава?

- Често кажем да је свако ковач своје среће, само да ја не будем његов наковањ. У књижевности ме не брине толико што су нови медији постали далеко привлачнији од књига. Не брине ме зато што се сваки пут кад се деси нека велика светковина писане речи, као што је Београдски сајам, изненадимо мноштвом публике која воли књигу. Најважније је то што људи који стварају за нове медије маштају да постану писци књига. Највећи сан блогера је да објави књигу.

Једној од њих, Zorannah, тај сан се испунио. Који је смисао писања у времену у коме се највише купује њена "сликовница" са неколико савета девојкама?

- Места има за све. Књижевни свет је можда чак либералнији од убрзаних медија. Свет интернета је стално под притиском политичких и друштвенополитичких снага које га усмеравају у правцу који им одговара. Писана реч је и даље продорнија од оне која стиже великом брзином са интернета. Кад почнете да гутате информације са интернета, морате да научите и да их брзо заборављате. Стално пристужу нове. Циљ разних "фејсбукова" и других друштвених мрежа је непрекидна размена информација.

Да ли је због много таквих извора информација државна агенција Танјуг постала непотребна, па је се лако одричемо?

- Не знам шта је претходило укидању Танјуга. И једни и други тврде да су поштовали закон, а да друга страна није.

о Да сте ви међу онима који одлучују, да ли бисте поштовали закон или традицију и људе?

- Закони су за људе.

Али закони могу и да се промене ако постоје прави разлози за то...

- У праву сте. Све ми то делује компликовано, дуго нисам живео овде. Држави вероватно није потребна таква агенција. Можда хоће да направе нову која више одговара власти. То сам прочитао управо на другом медију - интернету. Сведоци смо тога да је интернет у неким својим бриљантним тренуцима допринео разоткривању разноразних политичких згода и незгода. Не само код нас већ и у свету. Интернет може да буде користан као и агенција. Потребно је само привићи се на различите медије.

Према искуству из Канаде, да ли држава треба да буде само посматрач у медијском животу?

- Не знам да ли постоји држава која се лишила медија. Колико знам, све државе имају своје националне медије.

БРОЗОВО ОБЕЋАЊЕ СТУДЕНТИМА Студентски протест нисам разумео, чак ме је помало све то нервирало. Нисам био заинтересован за политику. Тек касније сам почео да размишљам о томе. Оно што ме је највише изненадило био је покушај тумачења да су те демонстрације биле први корак ка демократији и промени тоталитарне власти. Студенти су престали да протестују кад им се обратио председник Јосип Броз. Тито им је обећао да ће да испуни све њихове захтеве. То се наравно није десило и зато и данас не разумем како су учесници протеста могли да очекују промене кад исти остаје на власти. То је мени било нејасно, а и мојим јунацима. На то питање нема одговора, а плашим се да га неће ни бити.

Како је кренуло, нама ће остати национална "Фарма", "Парови", "велика браћа"...?

- Све то постоји и у другим земљама, али овде су те будалаштине тема број један. Немам живаца да их гледам. Било ми је довољно да чујем првих пет реченица и да избришем те канале са својих спискова. Размишљам каква је сврха свега тога. Вероватно да се прати шта се догађа унутар човекове свести и друштвеног система. Истовремено, постоји систем који је изнад тог система. Све то подсећа на оно што пише у романима Џорџа Орвела, Олдоса Хакслија...

Да ли је њихова будућност постала наша стварност?

- Будућност стално изнова долази. Данас су ударци у борилачким спортовима страхотни у односу на оне у боксу, који су далеко хуманији. У стварном животу препознајемо много тога из научнофантастичних филмова. Све је више крви, уништавања слободе, ужитака у наношењу бола и стварања хаоса у друштву. Живимо животе које су најбољи писци фантастике можда описали у својим делима. Само што то више не можемо да зовемо научном фантастиком већ свакодневном стварношћу.

Иако људи желе да чују ваше мишљење, ви сте познати по томе што избегавате политичке теме. Да ли је писцу место у политици?

- Није. У политици писац може да буде као човек, а не да наступа са маском књижевника. Писац нема права да преузме улогу лидера, неког ко командује и предвиђа како ће се ствари догађати. У најбољем случају може да наслика један свет и да га прикаже. И нема права да захтева више од својих читалаца. Читаоци су они који могу да траже од писца.

Како видите Србију данас и какав је ваш став према њеном уласку у Европску унију?

- Зашто нам не би било место тамо? Ми смо Европа. Стварно не знам где другде припадамо.

Рођени сте у Пећи, па претпостављам да вам тема судбине Косова није страна...

- За Пећ ме ништа не везује осим места рођења. Не осећам да потичем са тог тла, јер тамо нисам живео. Са шест месеци преселио сам се у Ћуприју, а неколико година касније моја породица је прешла у Земун. Захвалан сам на томе што сам се нашао у Земуну. Он дели судбину емиграната и постојања на две воде: балканске и европске.

Можете ли нам, ипак, рећи како замишљате Косово у будућности?

- Ту нисам паметан. Не знам шта да кажем. Историја може да указује на најбоље и најгоре примере.

Да ли би евентуални пријем Косова у Унеско угрозио бројне споменике српске културе?

- Када говоримо о томе, морамо да будемо опрезни. У европској историји све је било спаљивано и разграђивано неколико пута. Питам се да ли Косово чека судбина Јерусалима... Сетите се да су они који су највише палили и жарили у Другом светском рату данас на прочељу светске власти. Историјски гледано никад не би требало да се нађу на том месту. Није прошло ни сто година, а многе ствари су се промениле. Најтеже је бити стрпљив. Човек се боји јер је људски век кратак. Не може се све решавати у једној генерацији. Ми смо мала секунда у времену и све што можемо да урадимо је да научимо да будемо стрпљиви. Стрпљен спасен.

До када ћемо да чекамо?

- И ви сте нестрпљиви.

Живимо у потрошачком друштву, а чини се да новца никад није било мање. Апсурдно, зар не?

Када видим рушевине градова у свету на којима и даље поносно висе ознаке разних марки одеће, телефона и компјутера, схватам да нико не води рачуна о томе шта се уништава. Иде се на то да се човеку узме све.

Са ове дистанце, шта мислите о шездесетосмашима, који су и јунаци вашег последњег романа "Животињско царство"?

У време студентских демонстрација и ја сам студирао. Био сам дугокоси хипик, занимала ме је рок музика и индустрија снова.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (9)

slobista

09.11.2015. 03:03

@ana - To je shvatio i gospodin David a ubrzo ce to shvatiti i drugi pljuvaci Srbije.

Д. З.

09.11.2015. 03:34

Зар писац не схвата да је и роман нека врста ријалитија. Роман је слика живота и догађања. А и ријалитији су то. Исто то само на други начин. Роман се чита да би човек испунио своје потребе у саживљавању с јунацима (учесницима) у роману. И ријалитији се гледају зато што гледаоци имају потребу да се саживљавају с јунацима (учесницима) ријалитија. И како писац брине за живот и судбину личности у романима, тако и гледалац има потребу да се саживљава и да брине о судбини учесника у ријалитијима.

Дарак

09.11.2015. 18:16

@Д. З. - Кад би ликови из тренутних ријалитија у Србији били ликови неког романа, јадан би и тужан тај роман био..

Mико

09.11.2015. 08:47

Svet se promenio, i to na gore. Tehnologija je unapredovala, ali i ona je doprinela da se koristi za ubijanje ljudi. Došli smo do stadijuma da oni koji vole i čitaju knjige, smatraju se nenormalnim.

Марко

09.11.2015. 09:15

Јевреји су се поздрављали са Догодине у Јерусалиму. То је трајало веома дуго, али Јевреји су данас стварно у Јерусалиму. Неће довека Америка бити најјача, а када се то промени, промениће се и мапа Баланског полуострва. А Приштина, Будућност ПГ, Борац БЛ и Вуковар ће се сусретати у Српској лиги. Поздрав до тада, ако не будем ја жив до тад, поздрав оним срећницима који ће живети у том победничком времену.

Vito Raski

09.11.2015. 18:50

Sokrat svojim djacima na jednom predavanju: "Ako covek dodje kod lekara zbog bolesnih ociju I lekar mu prpise mast za oci, da li je prepisao mast radi bolesnih ociju ili radi masti"?Vremena su se toliko izmenila. Sto je bilo u Sokratovo vreme normalno da se mast preipisuje radi bolesnih ociju, danas je vreme kada se mast prepisuje radi masti, jer je profit u pitanju a ne bolest.Vise ne vazi za komsije da su prece od brace, ne daj boze bolesti radi, zbog blizine. Sada su komsije mnogo dalje.