Тај осећај је дубински, лежи у души, кад знаш да не грешиш, да ти се руши последњи стуб на којем градиш спокој, да одлази последњи којем си веровао, који је живео оно што говори. Све ово лебдело је над Београдом 19. 11. 2009. године, у време сахране патријарха српског Павла. Милион људи било је тога дана на улицама главног града Србије. Верујућих, религиозних, традиционалиста, оних који у цркву нису залазили али су поштовали "живог свеца" и сви су знали да је тај дан вододелница, дан након којег Српска православна црква неће и не може да буде боља. Напротив, напротив.

И ево, живимо те дане. Оно што је патријарх Павле упркос свему некако држао у клупку, повезано, отело се и руши Цркву изнутра. О владикама је реч, о пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве које, то заседање, неодољиво и снажно подсећа на пленуме ЦК СКЈ.

Све је ту; грешници, наводни и ненаводни, комисије, извештаји, прљав веш, подметања, прегласавања, претрчавања на другу страну и повратак назад, ултиматуми, издаја пријатељстава... Сви су ту осим Бога. Давно су паметнији од нас рекли да Бог станује тамо где су слога и мир. На Сабору није било ни једног ни другог.

Нема овде невиних. Симболика Христа одавно је у врху СПЦ само симболика, празан оквир. Не може се проповедати једнакост међу људима, живети под заветом скромности а након службе - коју углавном чине људи скромних живота у потрази за миром у души - без имало гриже савести сести у аутомобил вредан 80.000 евра и отићи у седиште чије су просторије уређене као најлуксузнији салони европских дворова. Ко од данашњих владика СПЦ живи у ћелији с дрвеним креветом, ноћним ормарићем, орманом, столом од чамовине и две столице од истог дрвета? А тако је живео патријарх Павле. Ко од данашњих владика СПЦ користи градски превоз, као некада патријарх Павле? Вара се свако ко у незнању помисли да је то била представа. Не, тај човек није знао шта је представа, мимикрија, дволичност. Један познати Београђанин рекао је својевремено: "Дао бих све што имам за делић душе патријарха Павла".

Сећате ли се да су неке владике, видели смо их и на овом последњем Сабору, тражиле да се патријарх Павле смени? Као, болестан је, немоћан, није у стању да обавља додељену дужност. А, био је до последњег даха бистрији и ближи Богу од свих њих заједно. Видели су у њему све оно што они нису били. Зато нису могли да сачекају његову природну смрт.

Којим путем ће Српска православна црква након овопролећног заседања Светог архијерејског сабора? Како изгледа тај пут, има ли на њему више црних лимузина него до сада, има ли уз пут скучених ћелија с дрвеним креветима, више скромних народа пуних цркава и у њима још скромнијих свештеника или празних раскошних храмова са још раскошнијим владичанским дворовима?

Како ће на све ово реаговати верујући српски народ? Што би рекли Кинези: ко зна због чега је ово добро.