Батаковић: Последња опомена ушушканим елитама

МРАЧНА епизода са покољем новинара сатиричног листа "Шарли Ебдо" биће снажна опомена да се много тога у приступу савременим социјалним неједнакостима, верским осетљивостима и експанзионистичкој спољној политици мора озбиљно преформулисати, наравно, без узмицања пред насиљем и терором. Чини ми се да је ово једна од последњих опомена свима онима који не виде до које мере је садашњи свет у непредвидљивим превирањима - илузија је да се, у одсуству "гвоздених завеса", могу правити некакве "златне завесе" којима ће се од простора сукоба и насиља изоловати богате и напредне области попут ЕУ. Све је у вези, говорио је Црњански, а данас, у глобализованом свету, можда и више него што то владајуће елите, ушушкане у властиту перцепију и војно-финансијску супериорност, могу да прихвате.

Овако, у разговору за "Новости", историчар Душан Т. Батаковић, који је докторирао на Сорбони и био амбасадор у Француској, одговара на питање да ли овонедељни стравични призори у Паризу наговештавају крај једне ере у Француској, како неки њени грађани, у шоку, доживљавају ове тегобне дане.

* У атентату на сатиричаре и у сукобима који су потом уследили поједини виде сукоб цивилизација. Има ли трагедија те размере, мада је француски премијер поручио да је реч о "рату са тероризмом, а не против религије и цивилизације"?

- Француска је, можда, више од свих других европских држава, заснована на секуларним, републиканским вредностима, а свој идентитет заснива на јасно дефинисаним грађанским правима, која до краја искључују сваки облик религиозног концепта друштвених односа. Отуда и непомирљив сукоб са верским фундаментализмом који угрожава саме темеље француске самосвојности. Средства којима се оспорава постојећи поредак су несумњиво терористичка.

* У Француској је ислам друга вероисповест по бројности, и једина која бележи раст, посебно међу младима. Треба ли у чињеници да многи имигранти нису добро асимиловани у друштво тражити поводе за експлозију овог бурета барута?

- Ислам је по бројности превазишао протестантизам као другу религију после доминантне католичке. Друштво је, међутим, сасвим лаичко, само седам одсто Француза редовно иде у хришћанске богомоље. До пре коју деценију нико међу младим француским муслиманима није ни помишљао на обнову религиозних вредности, сви су максимално тежили да се до краја интегришу. Генерације њихових родитеља у постколонијалној фази мукотрпно су се бориле да им обезбеде боље животне услова, ћутке подносећи тешке услове и веома слабо плаћене послове. Садашњи нараштај, с француским пасошима и пратећим предностима - јер по добијању држављанства стичете сва права као и сваки други Француз - настојао је да искористи све социјалне погодности "државе благостања".

* А колико се њих заиста интегрисало?

- Интегрисао се само мањи број муслимана, док је већина остала на социјалној маргини, без школске спреме и праве перспективе. Њихово уточиште, после Исламске револуције у Ирану, која је означила повратак религиозног концепта друштва у исламски свет, постала је, посебно у две последње деценије, вера, као одговор на друштвену маргинализацију, посебно у условима растуће економске кризе. Видљив знак била је појава бурки међу женском децом, и то оном која су у другој генерацији француски држављани. Реакција лаичке државе била је изузетно оштра и ношење бурки и других обележја ислама у школама је, уз велике отпоре, ипак забрањено.

* Годинама сте живели и радили у Паризу, какав сте утисак стекли - да ли је француско друштво заиста тако оштро располућено, живе ли припадници различитих верских заједница "паралелне" животе?

- Муслиманско, посебно арапско становништво, живи претежно по великим градовима, где има услова за трговину и услужне делатности, а избегава области где преовладавају фабрички послови и земљорадња. У великим градовима су често гетоизовани у посебним квартовима, а у Паризу су углавном расељени у нова приградска насеља која прстенасто уоквирују престоницу, велике спаваонице, где нема ни посла ни економске перспективе. Уз насиље, ту настају ћелије у којима се регрутују исламски интегристи разних врста, џихадисти, будући припадници Ал каиде и других антиевропских и антизападних организација. Саркози је својевремено, као министар унутрашњих послова, стекао славу сузбијајући оштрим полицијским мерама растуће насиље у предграђима Париза.

* Постаје ли Европа талац верске нетрпељивости и ксенофобије? И покрету Пегида у Немачкој, који демонстрира против исламских азиланата и миграната, расте подршка?

- То почиње као реакција на одређене појаве угрожавања друштвеног поретка, а завршава се у ксенофобији која није ни била до краја искорењена. Један екстремизам рађа други и онда улазите у зачарани круг насиља и дискриминације. Решење је можда у редефинисању услова за пријем у одређену државну заједницу.

* Европски министри полиције разматрају одговор на напад, док Исламска држава прети да су Велика Британија и САД следеће на удару, да ли је свет "до грла у рату", као што данашњицу сагледава Умберто Еко?

* Да ли се спољна политика ЕУ креира у вашингтонској "кухињи", као што се то мисли у многим чланицама Уније, па се и најновији сукоби урачунавају у цех који Француска због тога плаћа?

- Француска је повратком у управне структуре НАТО, спроведеном за мандата Саркозија, мало добила, а њено предводништво у нападу на Либију није донело очекиване економске користи већ само ново непријатељство арапских фундаменталиста. Упоредо с тим тихо се угасила и амбициозна иницијатива о "Унији за Медитеран" која је требало да под француским вођством, привредно и културно повеже исламске државе на истоку Средоземља са јужном Европом. Преостала је тако само агресивна спољна политика која се у муслиманском свету није, на дужу стазу никоме исплатила, осим засада фирмама из САД, и то само у експлоатацији нафте у Ираку.

* Због чега се од идеје мултикултуралности стигло до "мултиубијања"?

- До пре неку годину Француска није ни препознавала ни признавала мултикултуралност као концепт организације друштва. Француска сматра своју културу, француски језик и републиканске вредности обједињујућим елементима свога идентитета који је недељив и јединствен. Не признаје се комунитаризам, али признају разлику у оквиру Републике Француске, а она ће се постарати да се разлике поштују, на пример у исхрани, прослави верских празника... Могућност учења других језика и делимично толерисање других културних вредности тек треба да добије статус равноправног и друштвено прихватљивог концепта. Видели смо, међутим, да се, другде, концепт мултикултуралности користи и као погодан заклон за тероризам.

* Има ли излаза из овог зачараног круга?

- Засада не видим брзо и ефикасно решење: одбрана политичких слобода - укључујући и слободу мисли и изражавања, која је данас нападнута у Француској - наравно да је од суштинске важности. Грађанске слободе ће, међутим, остати у сенци неприкривено империјалних интереса појединих сила, у свету који још није постао мултиполаран и где се још траже модалитети нове равнотеже снага.

РЕАКЦИЈЕ ЗБОГ НЕВИНИХ ЖРТАВА

* У париској трагедији неки препознају бумеранг који се враћа Западу као "извознику" сопственог кроја демократије и шарених револуција у остатак света, видите ли и ви тако ствари?

- Француска је, одбивши да учествује у једностраном нападу на Ирак, за тренутак придобила опште симпатије арапскога света, али се због војних интервенција у Малију и посебно у Либији све то брзо истопило. Кад неселективно бомбардујете градове где погине на хиљаде невиних цивила, огорчене реакције које се потом преливају у серије терористичких напада су у наше време постале скоро неминовна појава.