Деветог септембра 1919. шпански пароброд “Валбанера” испловио је из луке Сантијаго де Куба.

На броду су углавном били сиромашни исељеници са Канарских острва, који су кренули у потрагу за срећом у Новом свету. Више од половине путника (њих 742) било је толико нестрпљиво да су се искрцали већ у Сантијагу, пре крајњег одредишта Хаване. Нису знали да ће им управо то спасти живот.

У ноћи након што је ''Валбанера'' испловила из Сантијага, пароброду од 8.000 тона, на коме је било још 488 путника, изгубио се сваки траг. Још у Сантијагу се пронела вест о циклону, али је капетан брода Рамон Мартин Кордеро упркос томе кренуо ка северу, право у сусрет олуји. Када је брод стигао на Кубу, лука у Хавани је била затворена због невремена. ''Валбанера'' је послала сигнал да ће се усидрити испред луке и сачекати да престане ураган, али када је невреме престало од брода више није било ни трага.

Двадесетог септембра, десет дана након нестанка, изненада се појавила олупина брода, који је потонуо у плитким водама између Кубе и обале Флориде.

Истрага која је уследила наметнула је бројна питања: зашто је брод потонуо, иако на њему нису видљива никаква спољна оштећења? Зашто ниједан чамац за спасавање није спуштен у море кад су капетан и посада брода морали да примете опасност која прети? Можда је највећа мистерија, која изазива језу, због чега на “Валбанери” и у близини места несреће није нађено ниједно тело?

Око несталог пароброда створен је мит: листови попут “Њујорк тајмса” извештавали су о несрећи, новинари и авантуристи из целог свега трагали су за решењем загонетке. Популарна теорија је била да је ураган однео посаду у оближњи Бермудски троугао, где су десетине бродова већ нестале под неразјашњеним околностима. Неки су тврдили да су се појединци преживели и домогли се Флориде, где су отпочели нови живот.

Шпански историчар Хулио Гонзалес Падрон изнео је мало другачију теорију: тврдио је да је у водама око места несреће врвело од ајкула и баракуда, које су појеле несрећне бродоломнике.

Немачки научник Александер Годкнехт, који проучава ајкуле, међутим, не верује у то, јер “ајкуле по правилу не једу људе”. Само ако у води има много крви то може да их натера да ипак нападну, што је у случају бродолома (под условом да није реч о борбеном окршају) мало вероватно.

Научник Годкнехт верује да је бродоломнике однела морска струја.