МОЖДА се због "црвеног злата" никада није ратовало, али је малина разлог многих сукоба код Срба. Ова воћка, већ традиционално, сваке године завади произвођаче и хладњачаре, а кад стигне до пијаце од цене се усијају тезге, па севне и понека псовка купаца. Јер, иако смо трећи у свету по производњи, до наших тањира малина ретко стигне. А, и кад је ту, котрља се по чинији, тих неколико стотина грама.

И већ сада се спрема блокада српских друмова почетком лета, када почне малина да рађа. Сваке године је тако, па што не би било и ове. Главни разлози за излажење на улице јесу ниске откупне цене, "уцене" хладњачара и на крају обострано незадовољство трговином.


Не може се чак ни рећи да посла око малине има само неколико месеци годишње, јер воћњак, какав год био, захтева негу 365 дана, али је истина да већина у овом ланцу мисли да може да се обогати од тих неколико месеци рада. Сигурно да је тако некад и било. Нарочито пре неколико година, када је килограм малине на откупу био и 240 динара. Тад и више никад. Али је та цена подстакла многе да посаде малине. Где год стигну. Од својих дворишта, па до запуштених ланаца земље које су наследили.


Прочитајте и: Zašto su voćari sve manje zainteresovani za gajenje crvenog zlata: Zbog niske cene maline proizvođači krče zasade


Бизнис са малином постао је картелисан. Пресретали су се људи који су је продавали из једног у други регион. И томе нико није могао да стане на пут. Чак ни држава.


А малини није свуда ни место. Због жеље за великом зарадом, она је никла где треба и где не треба. Малина је у Војводини заменила пшеницу, у Мачви свиње. То није могло дуго да траје. Недостајао јој је квалитет. Лошу малину нико неће, па су прорадиле тестере и трактори. Сада саднице многих малина служе само за - потпалу.