Александер Грунауер: Како убирати више пореза

Средина новембра је последњи рок до када грађани треба да уплате и последњу рату пореза на имовину. Из нашег искуства, и неколико година рада на терену, за јединице локалних самоуправа можда нема потребе да повећају пореску стопу да би остварили неопходне приходе за развој општина и градова. Можда све може да се заврши тако да грађани не плате ни динар више, а да се у оштинске буџете ипак "слије" више новца.

Од 2007, Закон о порезима на имовину имао је укупно пет измена и допуна. На основу нашег истраживања, које смо радили заједно са стручњацима са Економског факултета, ако би се, као што закон и предвиђа, свака некретнина у Србији опорезовала приходи би били значајно већи од постојећих. Негде чак и за једну трећину.

Подаци говоре и да су приходи градова и општина од пореза на имовину, између 2006. и 2011. године реално порасли за 46 одсто, међутим, у расту нису све општине једнако учествовале. Као још један од проблема представници градова и општина наводе да чак и њихове процене говоре да је ван евиденције око 22 процента кућа за становање, и 15 одсто пословног простора, што упућује на закључак да и даље постоји значајан простор за унапређење обухвата пореза на имовину. Управо у том повећању обухвата, односно да се наплати од оних који имају некретнине, а не плаћају порез, лежи решење проблема. На тај начин може да се избегне проблем празних општинских и градских каса, као и да се развој локалне заједнице пребаци на терет републике.

Још један од разлога због кога ће општине ускоро морати да покушају са бољом наплатом пореза на имовину јесте и договор државе са ММФ. Наиме, ускоро би требало да се донесе нов закон о финансирању локалних самоуправа. На основу тог закона општине ће део националних трансфера из републичког буџета добијати на основу тога колико буду успешне у наплати сопствених прихода. А у то спадају и порези.

Немачка организација ГИЗ и Швајцарска канцеларија за развој и сарадњу (СДЦ) пре неколико године договориле су се са Србијом да заједнички стимулишу локалне самоуправе у бољој наплати пореза на имовину. Радили смо пилот-пројекат са девет општина у источној Србији. Као награду, пет најбољих поделило је бесповратни кредити фонда од милион франака. По договору новац могу да потроше искуључиво у развојне сврхе, и идуће недеље почиње градња инфраструктурних објеката у вредности од милион франака.

Сва наша искуства која смо стекли на терену, и током рада са градовима општинама биће предата Министарству финансија, и служиће као помоћ при изради закона о финансирању локалних самоуправа.

На почетку пројекта, први већи проблем на који смо наишли биле су не ажурне базе података пореских обвезника. У преводу, већина општина врло дуго уопште није пописивала имовину, а стање на терену се готово свакодневно мењало. Неке општине имовину нису пописивале и по 15 година. Решење су били "пописивачи имовине". Скоро 30 људи са евиденције Националне службе за запошљавање шест месеци је ишло од врата до врата и пописивало реално стање некретнина на терену. Тако на пример, у једном граду је пописано и уведено у пореску евиденцију цело викенд-насеље. Сокобања је успела, процентуално, да највише повећа проценат наплате. Пре пописа наплаћивала је нешто више од 12 милиона, а после око 36 милиона динара. Неготин је од пореза на имовину некад наплаћивао око 50 милиона, сада нешто мање од 146 милиона динара. Мајданпек је проценат наплате утростручио.

На овај начин појединац је мање платио зато што су у већини локалних самоуправа са којима смо радили проширили обухват и тиме је више пореских обавезника платило прописани порез. Појединац мање плаћа јер "сви" плаћају свој удео, уместо досадашње праксе да мали број грађана плаћа порез док неки други не плаћају, али ипак користе погодности која локална самоуправа може да тражи зато што одговорни грађани плаћају свој порез на имовину.

И за крај, из искуства рада на терену, можемо да кажемо да је препоручљиво ажурирати и регистре за пољопривредно земљиште и направити бољу евиденцију тих пореских обвезника. Пољопривредно земљиште је релевантан економски ресурс са којим Србија располаже. За власнике који обрађују своје површине, то није велики порески расход који они не могу да плате. За оне власнике које не обрађују своје земљиште и тиме стављају тај ресурс ван економске користи, порез ће бити стимуланс да или крену да обрађују или пусте тај ресурс у економски промет, рентирање или продају. Већ на тај начин Србија може да има корист. Док кроз прикупљени порез на пољопривредно земљиште се, на пример, могу стимулисати кроз подстицаје или изградњу релевантне руралне инфраструктуре они који се заиста баве пољопривредом.

Александер Грунауер, шеф пројекта у ГИЗ