Љубивоје Ршумовић (80), један од наших највећих писаца за децу: Млади не воле поповање

Шћепан МАРОВИЋ

петак, 03. 07. 2020. у 20:00

Љубивоје Ршумовић (80), један од наших највећих писаца за децу: Млади не воле поповање

Фото: П. Милошевић

Чувени књижевник тренутно пише неколико дела и уређује окућницу
НЕМА детета које није одрастало уз песме "Лако је пруту", "Вуче, вуче бубо лења", "Нема земље Дембелије", "Браћу не доносе роде"..., а уз његове радио и ТВ емисије "Хиљаду зашто", "Хајде да растемо" и "Фазони и форе" многи су стасавали. Детињства многих генерација понела су печат чувеног Ршума - Љубивоја Ршумовића (80).

"Захваљујући" вирусу корона, он данас приводи крају писање десете књиге песама "Хоћу да ми лају око куће", али и сређује окућницу. Када га питате да ли и даље пише, он спремно одговара:

- То је као да ме питате да ли и даље дишем, и ако дишем - шта највише дишем. Писање је дубоко интимна, и надасве приватна ствар. Ален Боске, француски песник, написао је: "Оно што јесам - непотребно је ономе што пишем. Песма измишља свог песника." Дакле, и даље пишем, а шта највише - тешко је рећи. Завршавам једну драму, "Пеликан у пустињи", са старозаветном темом, по скривеним мотивима "Пјесме над пјесмама". А, трећу књигу "Фазона и фора" сам предао издавачу и биће објављена за Сајам књига.

Дружење са ученицима основних школа у престоници које организује већ дуже време причињава му велико задовољство, а Ршум се труди да њихови разговори уопште не личе на класична предавања.

УЧИО ОД ДУШКА РАДОВИЋА РШУМ се води мотом и данас пише деци у људима и људима у деци. Учитељ му је био и чувени Душко Радовић, који му је рекао: "Не знаш ти за кога пишеш!"
- Морам да поменем и учитељицу Милицу, у коју сам се заљубио, и она је била моја прва и трајна инспирација, и у песмама за младе људе, и у оним другим за радознале читаоце.

- Знам из личног искуства да млади људи не воле кад им се нешто "предаје", у смислу "попује". То су неке застареле методе из времена Јове Змаја, чије су песме често зачињене племенитим, али нама данас помало досадним, поукама, порукама и поповањима. Трудим се да се не правим паметнији од њих, већ да их упутим на изворе знања, мудрости и памети. Знање до кога они дођу уз мало труда, рецимо читајући књиге Уроша Петровића, или моје "Ујдурме и зврчке из античке Грчке", остаће у њима за цео живот. Како они реагују на то? Њихова радозналост реагује, тера их да разумеју и одгонетну то што им ми поручујемо.

Иако га сви добро знамо као писца дечјих песама, његов први сусрет са писањем ишао је у сасвим другом смеру. Да мишеви нису нагризли његове прве писане редове, можда би га данас представљали као чувеног српског романописца.

- Када сам прочитао књигу "Кроз пустињу и прашуму" имао сам десет година, и толико ми се допала да сам почео да пишем наставак, без питања нобеловца Хенрика Сјенкјевича - присећа се Ршумовић. - У том другом делу, ја сам у Африци био са Сташом и Нелом, са њима сам јахао слона, борио се против неких лоших бедуина, и волео Нелу више него што је у првом делу воли Сташа. Убрзо сам морао да идем у Чајетину у први разред ниже гимназије, па сам свеску са тим наставком оставио у Љубишу. Не знам како су мишеви дошли до те свеске, тек када сам на полугодишту дошао у Љубиш и моја свеска и Сјенкјевичева књига биле су изгрицкане. Тад сам се баталио писање романа, и почео да пишем песме.

Тренутна окупација су му унуци, који га посећују на "слободној територији", па има пуне руке унука. Открива нам да се време у селу не проводи, него користи, а он га је искористио тако што коси траву, а стигле су и крушке виљамовке, па их припрема за ракију.

Иако су га судбина и пут одавно довели у престоницу тадашње велике Југославије, где и данас живи и ствара, Љубивоје Ршумовић није заборавио родни Љубиш на обронцима Златибора.

- Чим победимо вирус корона, ето мене опет у Љубишу. Десет дана боравка тамо продужава живот за две године. То је шанса која се не пропушта - завршава Ршум.







Пратите нас и путем иОС и андроид апликације