Зашто је Ћосић проговорио 29. маја 1968: Између југословенства и српства

Слободан Гавриловић

понедељак, 01. 06. 2020. у 18:15

Зашто је Ћосић проговорио 29. маја 1968: Између југословенства и српства
Добрица Ћосић у потрази за истином о КиМ (4): За једне је био комуниста, а за друге отпадник од покрета у који се разочарао управо због Брозовог односа према националном питању
ОДЛУКА да се проговори о националном питању у Брозовој Југославији сазревала је међу члановима и "руководећим кадровима" Савеза комуниста Југославије у републичким и покрајинским организацијама у различитим временима и на различите начине. Најкасније се о томе почело говорити у Савезу комуниста Србије, а један међу таквима је био и Добрица Ћосић.

Добрица кога су у Србији једни доживљавали као оца нације а други са жалом мислили, а ређе и говорили, да је требало да буде првооптужени у Хашком трибуналу. Једни су га сматрали, бар у његовој последњој фази, борцем против титоизма и његовог ауторитарног система, а други "дворским писцем са 'Галеба'". Једни су у њему видели Југословена, а други великосрбина.

За једне је био комуниста који никада није напустио своја младалачка политичка уверења, а за друге отпадник од покрета у који се разочарао управо због Брозовог односа према националном питању. Посебно због Брозовог, најбаже речено, неискреног односа према југословенству. Није без значаја чињеница да је први проглашени великосрбин био Јеврејин Моша Пијаде. Он је на Брозов предлог 1946, који је изговорио Кардељ, да Србија има две покрајине, додао да Хрватска треба да има три: Крајину, Далмацију и Славонију са Барањом. Барању је Ђилас својим потписом, као да му је то бабовина, одвојио од Србије и поклонио Хрватској.

ХРВАТСКА ХИМНА ПРЕД ТИТОМ НА ПРОСЛАВИ стогодишњице Југословенске академије у Загребу, Тито говорио о "версајској Југославији" и "београдском хегемонистичком режиму", а ни реч о усташком злочину и геноциду над српским народом, који су усташе извршиле у име хрватског национализма. На тој прослави је званично, пред Титом, одсвирана хрватска национална химна "Љијепа наша домовина", са уводном фразом "Хеј Словени". То је поразно одјекнуло у Београду и Србији. (23. новембар 1966. пишчеви записи)

ЋОСИЋ је касније, а опет пре осталих, почео сумњати, да би 29. маја 1968. коначно проговорио на чувеној седници ЦК СКЈ. Одлука је донета једнога дана, једнога часа, али је припремана у његовој души дуго, чак и онда када није био свестан тог процеса. Од дана када га је деда, мајчин отац, Лесо припремао за политику, а деда Јефтимије, очев отац, за повртара и богомољца. Од надметања у говорништву о српским проблемима између владике Николаја, једне недеље у манастиру Љубостињи а друге у Жичи, и каменоресца, златоустог Радоја, који је петком на пазарни дан одговарао са каната воловских кола на трстеничкој пијаци, до тога да га је владика припремао за секретара Богомољачке организације младих Шумадије, а Радоје за левичарске партије.

Од дана када му је рођак Тина Ујевића рекао: "Улазиш у СКОЈ, само мораш још признати да нема бога" и наредне ноћи проведене у неготинској цркви, до сутрадан, пошто је пред Ујевићем потврдио да бога нема, а овај га примио у СКОЈ. Од дана када је решио да оде у партизане, на шта га је отац опомињао: "Немачка је сила поробила целу Европу, а ви ће те против ње", па додаде, "а где ти од тих силних војски башу ту изабра" и мајчинске љубави која га моли: "Остани, сине, још једну ноћ да те се нагледам и намилујем", до сутарадан када га је боса, у августовској прашини на сеоској џади, испратила.

ОД КАДА Немци стрељаше таоце, а у шуми командант Горски све време стоји у ставу мирно, а Добрица загрлио једну букву и плаче, до дана "када ја то место - вели Ћосић - именовах слободиштем, а требао сам га назвати жртвеништем". Од дана када се због Брозове фотографије објављене на претпоследњој старни у "Младом борцу", а не на првој, како је сматрао Благоје Нешковић, први пут сусрео са цензуром, повученим и спаљеним новинама, до његовог слања у Јабланички одред за коњовоца. Од дана када је у "Младом борцу" написао како је "револуција на прстима прошла поред Академије наука и уметности", до дана када га је позвао Нешковић и укорио: "Ко си ти, жутокљунац један, да одређујеш куда ће и како револуција проћи?"

Од дана када је деди Јефтимију узимао земљу за стварање "колхоза", а овај му док му сузе лију низ образе вели: "Нека ти је просто сине Добрица, ако ће то допринети тој вашој борби, узми, носи све", до дана када ће се срести са Сретеном Марићем, а овај га увек упитати: "Добрице, што уништисте српско село?" Од дана када се вратио са Голог отока и о том паклу који је тамо видео причао својој Божици под гиџом у винограду, и њених речи: "Нека те одведу и на Голи оток, ти мораш рећи шта си тамо видео", до дана када разговора у Нишкој бањи са Ђиласом, Чолаковићем и Дедијером, где га Чолаковић упозорава: "Ти не разумеш дијалектику класне борбе", Дедијер само што га не туче, уз речи "хоћеш да им доносимо сладолед из Опатије или Ријеке", док га Ђилас упућује да сутрадан то све исприча и Ранковићу.

ПОДВАЛА СА АЛБАНИЈОМ

ПОСЛЕ радног времена у канцеларији Слободана Пенезића Крцуна, председника Извршног већа Србије, Фадиљ Хоџа, председник Извршног већа Косова и Метохије, и ја пијемо "Рубинов" вињак. Мало припити и добро расположени, "национално" се шалимо. Крцун зачикава "Турчина" Фадиља, Фадиљ "Србенду" Крцуна, ја "објективно" учествујем у тој другарској шали, расправљајући о томе докле је и шта је "турско" и "српско". И колико је ко коме у историји подвалио. Онда сам се, у разговору о нашој будућности - шиптарској и српској - обратио Фадиљу Хоџи:

"Признај ми, Фадиље, да ви Шиптари имате овакав план: остаћете у Југославији док се не индустријализујете, урбанизујете и просветите, па ћете онда, као напредан и демократски север, да ослободите и уједините заостали и недемократски југ - Албанију. Ви се сада спремате да Косово претворите у Пијемонт "велике Албаније" и остварите циљ "Призренске лиге""...

Фадиљ Хоџа је скочио с фотеље, загрлио ме и рекао: "Геџо, брате, како ти нас добро разумеш!"

Крцун је исколачио очи и српски нас обојицу испратио у мајчину.

(Март 1963. пишчеви записи)

ОД САРАДЊЕ са Ђиласом у "Новој мисли" до мука како се определити када је Ђилас пао у Брозову немилост. Од дана када га је у једној полемици 1956. године, Јосип Видмар упитао: "А зашто у возу не пише на словеначком: 'Не нагињи се кроз прозор?' Зашто се у Армији не командује и на словеначком?", до дана и дана које је провео на "Галебу" видевши свађу међу "друговима", Броза који је усамљен с њим дуго разговарао, до авиона који из дана у дан довози Јованкине хаљине из Београда, а његове идеале односе таласи Атлантика. Од дана када је по наговору Броза повео полемику о националном питању са Пирјевцем у "Делу" 1962, до ноћи када је Пирјевчево уредништво у шесточасовном разговору самлело и њега и југословенство, а он, изашавши у парк Тиволи пригрлио прво дрво и плакао за Југославијом више него кад му је отац Жико умро. Од погибије Слободана Пенезића Крцуна 1964, који се припремао да на предстојећем шестом конгресу СКЈ говори о српском националном питању, на коме ће се Броз први пут изјаснити као Хрват, а Добрица разићи са Крлежом око броја жртава у Јасеновцу.


ОД ОБЈАВЉИВАЊА "Бајке" па до сусрета са Сретеном Вукосављевићем у аули Академије, где му овај после кратког и званичног поздрављања рече: "Е, моја Србијо, шта ће с тобом бити кад твоја најталентованија деца пишу против тебе" и у сузама које се сливају низ образе изађе напоље, на кишу. Од писма Јосипу Брозу које је упутио поводом најављене смене Александра Ранковића 1966, до кафе коју сам пије на тераси крушевачког "Рубина". Од Симине 9 до "критике свега постојећег" дуга је шетња са професорима, корчуланцима и праксисовцима, уз чију ће непосредну помоћ написати свој говор крајем маја 1968, па до студентских немира почетком јуна исте године, које су "организовале ђиласовске и ћосићевске групе", с паролом: "Доле црвена буржоазија!" Од забринутости над будућношћу Срба на Косову и Метохији и Косова и Метохије у Србији, до размишљања у повратку из Гроцке аутобусом препуном путника: "Кад гледам овај безбрижан свет, питам се, вреди ли због њега све ово чинити?"

ПОБЕДА ПО ЦЕНУ СРАМОТЕ СВОГ НАРОДА
СРПСКА нација је осрамоћена. Пљунуто јој је у лице. Континуирано и упорно настоји се да она носи политички грех, да вуче комплекс историјске кривице, јер је некаква "велика нација", па је природно, законито и да је хегемон и угњетач осталих југословенских нација, како је то Коминтерна прописала још 1924. године. Потпуно је природно и нормално да је само у српској Удби било "деформација" и да је Србин Ранковић њен шеф. Ово разрачунавање, које је Тито испланирао и режирао, није могло никако друкчије да се оконча, осим срамотом српског народа. Тешко виновницима! Освета ће доћи и биће скупља од иједне политичке победе мојих политичких савременика и противника. Људи имају право да чине са собом све што зажеле; људи немају право да победе по цену срамоте свог народа, што се управо у овим данима догодило... (18. јул 1966. пишчеви записи)

ДИСКВАЛИФИКАЦИЈА НАЈВЕЋЕ НАЦИЈЕ

КАКВА смо ми јадна земља и бедан народ, кад председник републике морално и политички дисквалификује највећу нацију, нацију која је с највећим жртвама изнела партизанску револуцију и индустријску изградњу, нацију која је

претрпела најтежи револуционарни терор и учинила Тита - Титом? Какво смо ми социјалистичко друштво у коме председник републике професоре универзитета јавно дефамира и назива их "наклапалима"? Какво смо ми демократско друштво, у коме најодговорнији човек земље за поразе и неуспехе своје политике чини одговорним и кривим једног човека, тог несрећног Ранковића, који је с привредом имао везе онолико колико и са црквом?

(7. септембар 1966. пишчеви записи)


ПИСМО СКРИВАО У КАСИ

ТИТО је писмо чувао у својој каси. Када је полазио у државну посету Италији, из аутомобила је изашао рекавши: "Заборавио сам Ћосићево писмо". Отишао је у кабинет и из касе је узео писмо и ставио га у своју акт-ташну. Његов секретар се зачудио таквој важности коју он придаје Ћосићевом писму. Ја се не чудим. Тито је био свестан своје политичке подлости и плашио се да се неко не дочепа документа у ком му је један писац рекао истину коју његови брионски дворани чак нису смели да му кажу. Људи који су разгледали његову заоставштину, нису пронашли моје писмо. Ја сам га умножио у више примерака које је Божица крила по кући до укључивања у "Записе", записао је Ћосић. (Реч је о писмо поводом Брионског пленума и смењивања Ранковића).








Коментари (1)

Milan IS

01.06.2020. 19:11

Srbi su danas narod sa najgorim položajem u Evropi (evropski Kurdi). Raskomadani na nekoliko državica. U takav položaj doveo nas je J.Broz iako smo sa dva pokreta bili u 2.sv. ratu na strani pobjednika. Preživili smo zastrašujući genocid u NDH-a koji je Broz zataškao i za njega svet ne zna. Zato je za svakog iole obrazovanijeg čoveka bilo užasavajuće gledati prethodnih dana veličanje ovog zločinca i diktatora u našim medijima (RTS, Prva...) U Evropu se ne može ići veličanjem diktatora.