НА простору између Бугарске и Македоније на истоку и Словеније на западу имамо неколико политичких и један лингвистички језик.

Иако је лако помислити да је ово став наших лингвиста, ова реченица припада страним језичким стручњацима. И наши и страни језикословци слажу се да је лингвистички језик српски, а да је из њега произведено неколико политичких језика - црногорски, босански, хрватски.

Навикли смо да државе које су некада биле у саставу СФРЈ черупају српски језик, "изврћу" га како би што мање личио сам на себе и од њега праве своје националне језике. Знају да без језика нема ни државе ни идентитета. Тако су Црногорци додали два слова, а Бошњаци неколико речи, углавном турцизама, и промовисали сопствене језике. Лингвисти кажу да би по том критеријуму и дорћолски могао да се прогласи за посебан језик.

Сада претензије на српски показују и Бугари, па је тамошња Академија наука издала књигу по којој говори на територији јужне Србије, све до Копаоника, имају - бугарске корене. Стручњаци упозоравају да наши јужни суседи ово раде у континуитету, да у њиховим научним радовима има много политике која је умешала прсте и када су међу "своје" говоре уврстили оне из врањанске регије, али не и из призренске, иако је реч о истом говорном типу.

Како заштитити српски језик? Лингвисти кажу да је језичка политика део опште политике и да се успешно може водити само тесном сарадњом стручњака и државе.

Тако, за почетак, треба усвојити закон о употреби језика и писма који годинама чами у фиоци и којим бисмо српски језик и писмо заштитили од нас самих, па онда и од других који хоће да га отму, уреде по сопственим мерилима и заувек прогласе својим.