СВИ говоре да после короне неће бити као пре ове пошасти која је преплавила свет. Притом, најчешће мисле на тотални салто мортале, глобални обрачун великих сила, апокалиптични привредни слом, најгори од Велике економске депресије... Знате оно "богати неће бити све богатији, а сиромашни све сиромашнији". Радиће ту нека васер-вага.

Али, питање свих питања јесте које ће последице корона имати на људе, посебно на њихове напаћене душе. Уведен је и појам "социјална дистанца", мада многи кажу да је исправније рећи "физичка дистанца", која се мери метром, а не социјалним мерилима.

Конкретно, питање је хоће ли се Срби, на пример, лактати на свадбама и славама, и хоће ли загрљај бити прокажен. Неки злобници кажу да нам неће бити тешко, јер лактање смо давно патентирали као средство за долазак до циља. Шалу на страну, али модерна куга је очигледно идеална за промоцију укидања топлоте саборности, јер више нећеш смети да пољубиш ближњег свог, како Бог заповеда. Ускоро ће и лопта да се закотрља фудбалским теренима. Питање је да ли ће стрелац моћи да скочи у букет саиграча када да гол. Или ће судијина пиштаљка остати нема кад те саиграч "набоде на лакат". Када смо већ код спорта, сетимо се и Јусеина Болта, који се још давно држао епидемиолошких правила, јер је улазећи у циљ све противнике држао на два метра удаљености.

Гледајући онако завичајно, морам да подсетим да смо и ми Сремци давно градили куће на лакат, гледајући са кибицфенстера шта све пролази шором.

Враћајући се на почетак, поставља се питање: може ли посткоронизам да бетонира принцип отуђења, који је већ патентиран у западним друштвима? Многи су склони да то тврде. Али, познајући нашу српску душу танану, не верујемо да ће се тај западни пелцер овде примити. Јер, нашу душу је тешко забетонирати.