ОВИ чланови Кризног штаба за борбу против ковида-19 препознатљиви су целој нацији и на неки начин постали су део сваке породице у Србији, а иза себе имају необичне животне путеве, који су се укрстили током епидемије корона вируса.

Прим. др Предраг Кон, проф. др Дарија Кисић Тепавчевић, проф. др Горан Стевановић, проф. др Бранислав Тиодоровић, проф. др Бранимир Несторовић, проф. др Мијомир Пелемиш, то су чланови Кризног штаба за борбу против ковида-19, а њихова лица позната су целој нацији. Они су само предводници и свакодневно пред јавношћу у име свих здравствених радника, свих доктора, медицинских сестара и техничара, армије људи у здравству који су ту и дан и ноћ за нас. Они су прва линија одбране у борби с невидљивим непријатељем корона вирусом и тихи хероји нашег доба.

Ови лекари, поред тога што се баве медицином, до које су неки сасвим случајно дошли, имају и занимљиве хобије - неко воли да пева, а неко се бавио уметничким клизањем, па вам укратко представљамо занимљиве и необичне детаље из њихових живота.

Прим. др Предраг Кон, начелник јединице за заразне болести у Градском заводу за јавно здравље Београд

НЕСУЂЕНОМ ЕЛЕКТРОТЕХНИЧАРУ СРЕДЊЕ ИМЕ ЈЕ ВАКЦИНА

Потиче из јеврејско-српске породице. Због очеве службе је живео у Њујорку до седме године, памти летовања у Малом Затону, крај Дубровника, утакмице са друговима и жељу да увек буде голман. Отац Андрија Ернест Кон преживео је Холокауст у логорима у Оснабрику и Нирнбергу. Др Предраг Кон је изјавио да би најрадије заборавио пролеће 1998, кад је његов отац умро након што је добио грип на рехабилитацији после операције кука. Кажу и да му је средње име вакцина, један је од најватренијих поборника вакцинације. Један је од два епидемиолога који су били на ратишту деведесетих, а током епидемије корона вируса унапређен је у чин санитетског потпоручника. Велики је љубитељ музике, многима су познате његове изведбе на гитари, а воли и соло певање. Желео је да студира електротехнику, али се за медицину одлучио зато што професор у гимназији није хтео да му да петицу из физике. Пријатељи га зову Пеца и описују као натпросечно интелигентног посвећеника струци, духовитог и доброг човека.

Фото: Танјуг

Проф. др Дарија Кисић Тепавчевић, заменица директора Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут“

КЛИЗАЉКЕ ОКАЧИЛА О КЛИН, ПА РЕШИЛА ДА ОБУЧЕ БЕЛИ МАНТИЛ

Иако је рођена у Сарајеву, за себе каже да је Херцеговка сто одсто. У првим данима рата, кад је имала 17 година, с родитељима и братом избегла је у Билећу, родно место оца. По завршетку гимназије с породицом се сели у Београд. Испричала је да је увек била радознала, спремна на ситне несташлуке. Као старија сестра, с братом се „обрачунавала иза куће“, а кад је он порастао и ојачао, дипломатија јој је била главно оружје. Памти да јој је коса одувек била густа и непослушна, па су је редовно шишали на кратко. Данас је препознатљива, осим по стручности, и по беспрекорном изгледу и одмереном држању. Као дете лепо је цртала, а бавила се и уметничким клизањем, које ју је привукло кад је гледала Зимске олимпијске игре у Сарајеву 1984. Ипак, на крају је одабрала медицину. Воли да чита дела Меше Селимовића, Иве Андрића и Моме Капора. Најпоноснија је на своју ћерку.

Фото: Танјуг

Проф. др Бранимир Несторовић, начелник Одељења за алергологију и пулмологију на Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој

НИЈЕ МУ СЕ ДАЛО ДА БУДЕ МУЗИЧАР, А ТРАГЕДИЈЕ ГА ОБЛИКОВАЛЕ КАО ЧОВЕКА

Доктор Бранимир Несторовић врсни је стручњак и омиљени српски педијатар који прашину у јавности диже бројним контроверзама. Увек је замишљао, како је рекао, да ће му животни позив бити музика или психологија, али брат, који је његова документа предао на Медицински факултет, одредио му је судбину. Казао је да су га, као човека, формирале животне трагедије. Изгубио је оца, потом и мајку, чији губитак је врло тешко поднео. Ћерка је, како је рекао, на свет дошла са срчаном маном за коју у том моменту нико није знао колико је озбиљна, али се, на срећу, све добро завршило. Додатан притисак настао је кад је установљено да његов син има један облик аутизма, те је било потребно много упорности и снаге да се и том изазову пронађе срећан исход.

Фото: Танјуг

Доц. др Горан Стевановић, директор Клинике за Инфективне и тропске болести

КЦС СРПСКИ ДОКТОР ХАУС РЕШАВА НЕРЕШИВО

За др Стевановића многи кажу да је српски доктор Хаус и др Гугл, иако не воли кад га тако називају. Овај уважени лекар српски је пандан доктору (у серији га глуми Хју Лори) који успоставља дијагнозе кад нико други не може, решава нерешива медицинска стања и спасава пацијенте од којих су други дигли руке. Они који га боље познају кажу да је његов мото да увек буде потпуно искрен, и према пацијенту и према породици. Кажу и да је велики посвећеник послу, да брине о пацијентима, али и о свом колективу. Да зна ко од запослених код куће има малу децу или болесне родитеље, да води рачуна да сви буду подједнако оптерећени. Недавно је рекао да и његова деца, као и деца бројних лекара, полицајаца, војника и радника који одржавају кључне системе, у овој ситуацији трпе, али да је то њихов посао и живот.

Фото: Танјуг

Проф. др Мијомир Пелемиш, бивши директор Клинике за инфективне и тропске болести КЦС

ЈУГОСЛАВИЈУ ЈЕ СПАСАВАО И ОД ВАРИОЛЕ ВЕРЕ

Као искусни инфектолог, који већ скоро пола века носи бели мантил, др Мијомир Пелемиш је, како каже, имао срећу или несрећу да види како изгледају епидемије - од вариоле вере у Југославији 1972, па до САРС и еболе... Данас је сведок још једне пошасти. У два наврата био је директор Клинике за инфективне и тропске болести КЦС. Десет година је био шеф катедре за инфективне болести у Фочи. Аутор је поглавља у пет уџбеника, више монографија и приручника, као и више од 150 стручних радова у домаћим и међународним часописима.

Фото: Танјуг

Проф. др Бранислав Тиодоровић, саветник у Институту за јавно здравље у Нишу

ДР БАТА НЕ ДА СВОЈ НИШ НИ ЗА БЕОГРАД, НИ ЗА ЦЕЛИ СВЕТ

Др Бранислав Тиодоровић је током деведесетих био директор Клиничког центра Ниш, као најмлађи лекар у српском здравству на тако важној функцији. Кажу, успешно је обављао дужност првог човека те велике здравствене куће. Објавио је девет књига. Нишлије га зову „др Бата“. У децембру 2017. је добио награду за животно дело, коју му је доделила Градска подружница Српског лекарског друштва, што је означио круном своје каријере. Они који га добро познају кажу да је искрен, али и оптимиста, као и да је спреман да поприча са обичним људима, да их подучи, посаветује или само саслуша. Цео радни век провео је у Нишу, имао је понуде да ради и у Београду и у иностранству, али никад није желео да оде из града на Нишави јер ту, како каже, има све што му треба. Плакао је за пацијентима који су преминули од корона вируса.

(Курир)