Чини се да још од Кубанске кризе ништа није изазвало такву забринутост за опстанак човечанства као претња корона-катаклизме. Вијетнамски рат, рушење Берлинског зида, имплозија Совјетског Савеза, 11. септембар, снажни земљотреси са цунамијем, климатске промене, брегзит као почетак деконструкције ЕУ, мигрантска најезда, нуклеарни акциденти Острва три миље, Чернобиља или Фукушиме, па и раније „експлозије“ еболе, птичијег и свињског грипа – све су то ипак биле катастрофе мање масовности, релативно кратког трајања и ограниченог медијског „покривања“ да би потресле читав свет.

Показало се да вируси глобалистичке идеологије, униполарне супремације, новог хладног рата, енергетских надметања, финансијских ломова, економских санкција, пропагандних дехуманизовања читавих народа и цивилизација представљају обичан „мачји кашаљ“ спрам правог вируса. Или је он инкарнација свих њих?


ВИРУСНА ГЛОБАЛИЗАЦИЈА


Док су се првопогођени Кинези лавовски борили са короном, страдали од ње и хтели – не хтели in vivo испробавали најразличитије медицинске, безбедносне и организационе мере, остатак света понашао се готово незаинтересовано. Штавише, љубоморни, деклинистички Запад чак је и отворено сеирио, надајући се да ће то зауставити успон далекоисточног џина, те спекулишући о каквом вирусу се ради, како је настао и зашто се појавио (баш) у Вухану.


Али, што би народ рекао, „игра мечка редом…“ Корона је почела да се шири вртоглавом брзином и на огромна пространства. Није била обавештена да нема шта да тражи у Европи јер је она уједињена, снажна, на високом степену културе и хигијенских навика, нити да никако не сме да удари на САД јер су оне војно најмоћнија светска сила. Напротив, свом снагом обрушила се на север опуштене Италије, убрзо је још жешће захватила Шпанију, потом читаву ЕУ, САД и већи део света. На ексјугословенском простору, на опште изненађење, први снажан удар претрпела је најразвијенија Словенија, и то не само због близине италијанског жаришта већ зато што то више није „она Словенија“. Схватајући да се приближава хаос, Светска здравствена организација је (тек) 11. марта прогласила пандемију.


ПОЈМОВНЕ ЕСКИВАЖЕ


У Србији је ванредно стање уведено четири дана касније, уз резигнацију и жалопојке председника државе како од тражене и очекиване помоћи из ЕУ нема ништа. Као да су нам од ње и до сада само текли мед и млеко. Није прошло много а уследиле су расправе да ли је ванредно стање проглашено на уставан начин и да ли је уведено благовремено, с обзиром на датум стварне појаве првог случаја инфекције или „докторкин лапсус“.


С друге стране, прописане су оштре мере, нарочито ограниченог кретања, окупљања и снабдевања у продавницама. Али упозоравајућа обавештења на многим вратима и излозима избегавала су речи ванредно стање, већ су се појавиле различите појмовне супституције као што су новонастала ситуација, тренутно стање, промењене околности, постојећа ограничења и сл. Као да ће опасност од вируса корона бити мања ако се ублажи квалификација угрожености. Или као да ће се супротстављање епидемији применити селективно – важиће за једну, али не за другу продавницу. Или као да ће рестриктивне мере моћи да се изврдају, без обзира на строге наредбе. Или као да се ради о неком осећању колективне кривице за појаву и ширење вируса која се пак неће признати ако се напише новонастала ситуација, а не ванредно стање.


ИНДУКОВАНА НАВИКА


Терминолошка мимикрија (М. Стефановски) и избегавање да се ствари назову правим именом није, иначе, страна Србима. И данас, 21 годину од оружаног напада који су супротно међународном праву НАТО и неки суседи извели против СРЈ, он се ретко назива агресијом – што по свим показатељима јесте био – већ акцијом, интервенцијом, бомбардовањем или кампањом. Ублажавањем се сугерише да су је Срби изазвали својом непопустљивошћу. Прећутно правдање јесте због оријентације земље ка ЕУ, а већина њених чланица су истовремено и чланице НАТО-а, па да се, ето, не наљуте. Страно војнополитичко присуство, које је потпуно у служби арбанашког сепаратизма у косовско-метохијском делу Србије, само наша црква и поједини интелектуалци експлицитно називају окупацијом, док политички прваци и даље камелеонски говоре о мисији међународне заједнице.


Иако се очигледно радило о оружаној сецесији уз непосредно учешће страног фактора, за нестанак СФРЈ некритички се преузима квалификација српских непријатеља да је то било раздруживање, распад, дисолуција, чак и деколонизација, и то услед наводне великосрпске агресије током аутошовинистички апострофираних деведесетих. А у нашој геополитичкој науци је тај процес одавно дефинисан адекватном кованицом-неологизмом разбираспад (М. Кнежевић). Како би се зацементирало постојање нових држава, наметање њихове унитарности и трајност неконсеквентних тзв. АВНОЈ-ских граница, не одустаје се од израза хрватски Срби, босански Срби, црногорски Срби, иако постоје само једни, једини и јединствени, широм српских земаља на Балкану распрострањени – Срби. У ствари, све то је инерција прилагођавања речника из времена југословенства (нарочито титоистичког), на које се накалемио постмодерни распојмовник. Зато се као мера суочавања с прошлошћу захтева прихватање термина геноцид у Сребреници, иако то што се десило није у складу с дефиницијом геноцида.


ЕУ КАО МАЋЕХА


Упркос свему народ је остао жилав и луцидан, сналазећи се у недостатку заштитних маски онима hand made најразличитијег дизајна и облика – од провидних пластичних визира до шивених у бојама српске заставе, са цветићима, срцима, пејзажима, порукама… Одмах поред обавештења о новонасталој ситуацији, у излозима су се појавиле и патриотске поруке: „Смрт корони, живела Србија“! И према оној старој „не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг“, врло брзо постало је јасно ко је ко и шта је шта.


Највише се обрукала ЕУ, која је још једном показала да неповратно клизи у дисфункционалност и да није ништа више од биполарног реликта. Од громогласно прокламоване солидарности и слободе кретања идеја, људи, робе и капитала није остало ништа. Међусобне границе су постале затвореније него оне спољашње према мигрантима, а свака чланица се понаша крајње себично. Тако су Чешка и Пољска велики део кинеске помоћи у маскама и другој опреми намењене северу Италије задржале, мада се то на политички некоректном српском језику једноставно каже украле. Стога не треба да изненаде све гласнији позиви у Италији да се размисли о иступању из ЕУ, тог „легла змија и шакала“ (М. Салвини). Ништа боље према овој чланици НАТО-а од оснивања нису се понеле ни САД, које су узеле и војним транспортним авионом из базе Авиано однеле пола милиона тестова за откривање вируса корона произведених управо у Бреши, средишту заразе. Опет на примитивном српском то се каже отеле.


СРБИЈИ С ЉУБАВЉУ


И Србији је ЕУ хитро „хумано“ одбрусила да се не нада материјалној помоћи јер није њена чланица. Ништа чудно – сетимо се забране достављања кисеоника бањалучким бебама. Тек када се Србија окренула Кини и Русији, брже-боље је у Београд дошло неколико бриселских функционера, а обећана су и финансијска средства од неколико милиона евра. С трагичним закашњењем. У критичном тренутку за тај новац се од медицински потрепштина ништа и нигде није могло купити. Банализујући до краја, новчаница од 50, 100 или 500 евра не ставља се на лице уместо маске и на руке уместо рукавица, нити се може прикључити уместо респиратора. Ипак, чему забринутост: ЕУ биће све опроштено и наш безалтернативни пут у њено окриље настављен када прође све ово.


Али у шта ће се преобразити ЕУ после овако крупног искушења и неће ли вирус направити још једну незакрпиву рупу у њеном броду који ионако бесциљно лута? Уопште, шта долази у времену после короне? Фраза „више ништа неће бити исто“ као аксиом се користи у све бројнијим и на научним постулатима заснованим предвиђањима радикалних културних, демографских, идеолошко-политичких, финансијско-економских, геостратегијских и других промена. А Срби новонасталу ситуацију могу да искористе или као „велики шок“ за крупан искорак напред или као оправдање за остајање на погрешном колосеку.



(Печат/Миломир Степић)