У Саборној цркви у Ваљеву данас, у среду, заупокојену литургију поводом смрти епископа ваљевског Милутина, служио је владика Стефан, викарни епископ патријарха српског Иринеја. Одмах после литургије, опело је служио такође владика Стефан, по благослову Светог архијерејско синода СПЦ, а саслуживали су му два свештеника уз помоћ по једног ђака и појца. По православним обичајима, сада већ бивши епископ ваљевски Милутин, сахрањен је у раније припремљеној гробници, у овом ваљевском храму, једног од највећих у православном свету за чију изградњу има огромне заслуге.

Црхвени врх водио је рачуна да сахрана упокојеног епископа који је умро од последица вируса корона у београдској болници “Драгиша Мишовић”, пре три дана, буде у дословном смислу по прописима који важе за актуелне ванредне услове, које је наложила држава, и које апсолутно поштује и спроводи СПЦ, у свим својим епархијама. Сахрани нису могли да присуствују верници, а по речима проте Станка Васића из Лознице, школског друга и касније једног од најбољих пријатеља покојног епископа Милутина, да је присуство народа било могуће, био би то испраћај до сада невиђен, не само у Ваљеву и околини.

- Био је и остао заиста човек из народа, ничим се није променио за разлику од многих других, ни када му је стављена митра на главу – каже прота Станко Васић. - Ничим се није удаљио од свог верног народа и зато су га људи не само поштовали као духовног оца, већ и волели. Ни кад му је било најтеже, у здравственом смислу, није се никоме жалио, био је нека врста духовног див-јунака нашег времена. Посебно ми је занимљиво да је увек показивао живо интересовање за породице свештеника, за њихову децу и унучад, као и код многих верника. Имао је љубав за све, коју је требало осетити и то се памти за сва времена.

Протођакон др Љубомир Ранковић, чији је владика Милутин био дугогодишњи сарадник у Радију “Глас цркве”, каже да је једноставно природно што је епископ сахрањен у саборној цркви, јер је пракса у СПЦ да се надлежни архијереји по упокојењу сахрањују баш у тим како се то популарно каже катедралним храмовима. Мада је одређен за администратора Епархије ваљевске до избора новог епископа, владика шабачки Лаврентије, који је својевремено и предложио Сабору да Милутин буде изабран за епископа, није могао да присуствује сахрани, јер га године ограничавају и уредбе везане за ванредно стање у земљи. Као и многи свештеници и верници, владика се молио за покој душе Милутину, за кога је рекао да је “као дете дошао у манастир, где је стасао у монаха за пример, врсног намесника, сјајног архијерејског заменика и владику за поштовање”.



Владику Милутина не жале само верници, свештенство и монаштво у Србији, већ и на левој обали Дрине, у РС, БиХ, расејању... Тугу и жалост наших верника за њим, преко сајта Епархије ваљевске пренео је епископ аустралијски и новозеландски Силуан, који је као чедо Ваљевске епархије, на предлог сада већ покојног Милутина изабран за архијереја у тим земљама. Владика Силуан је рекао да је његов претходник, владика Милутин, остао у најлепшем сећању верника који су га неизмерно волели и уважавали.

- Још пре четири деценије, чуо сам за светле примере српских монаха који делају на њиви господњој, у манастиру Каона код Шапца, за Милутина и Арсенија, два рођака из ваљевског краја, који су тада били под окриљем игумана Теофила. Били су узор за многе монахе, и то с разлогом. И ето, Арсеније је трагично настрадао у саобраћајној несрећи, а Милутину је дошао главе корона вирус, који је дошао из белог света. Остаће иза њега велике и лепе успомене у нашој Цркви и нашем народу.



НИКОЛАЈ И ЈУСТИН

Владика Милутин је био велики поштовалац дела владике Николаја и оца Јустина, двојице светаца којима се поноси и Епархија ваљевска и цео српски род.

- Није ни чудо што је народ у ваљевском крају овако побожан кад је имао два таква духовника, једног родом из овог краја, а другог оца Јустина који је, овај крај доживљавао као свој. Зато се и радујем што су сви храмови у нашој епархији заправо храмови Бога живога – рекао је својевремено за “Новости” владика Милутин.



ИСИДОРА

Епископ Милутин изразио је дивљење што је протођакон Љубомир Ранковић, главни уредник “Гласа цркве” у недавно сабрана дела Исидоре Секулић уврстио, поред осталог, и неке до сада непознате есеје о владики Николају Велимировићу.

- Исидора, најобразованија Српкиња свих времена, приметила је у време посете Краљеву и околини, док је на челу Епархије жичке био владика Николај, да је народ тог дела Србије, поред осталог, престао да псује. Зато смо с разлогом поносни на нашег Николаја, који је волео српство а посебно свој Лелић код Ваљева, за који је тврдио да је Божије село – казивао је покојни епископ Милутин.