ПАРИЗ - ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

БИЛИ су уз Србе и грађане Србије увек када нам је било најтеже. Тако је и овога пута. Француски књижевници, историчари, хуманитарци, у разговору с дописником "Новости", причају о томе како проживљавају и доживљавају време вируса корона, откривају светске заблуде и уједно шаљу поруку подршке својим српским пријатељима. Поручују да смо заједно јачи и да ћемо победити ову пошаст. Али, упозоравају и да свет после свега овога више неће бити исти, да ће они који су веровали у стални напредак сада морати да се суоче са великим падом и да се на велику сцену враћа - национална држава. У сваком случају, следи ново мешање и дељење карата на планети.

АЛЕН ПОКАР, писац

Kорона ће уништити Европску унију


НЕДАВНО је издавачка кућа "Бескрајни плави круг" објавила књигу "Србији" Лика Лиреа, са текстовима српских пријатеља као што су Жан Дитур, Кристијан Франше д'Епере, Владимир Волкоф, Жак Огар или Патрик Барио. Предговор је написао Патрик Поавр д'Арвор. У књизи је и мој текст "У твоје име, Лазаре!". Требало је да је представимо пре петнаестак дана, али је све, наравно, отказано. Јер, сада све стоји. Али, представићемо је, кад-тад. Сведочи о постојаном француско-српском пријатељству.

У међувремену, читам, гледам помало телевизију. Баш сам одгледао вестерн из педесетих, како "плаве мундире" побеђују Апачи. Избегавам репортаже, вести, емисије о здрављу и политици. Читам и књигу "Зуби градоначелнице" Беноа Дитертра са занимљивим и атипичним текстовима о романсираном животу Париза.

Одлично сам, с тим што се помало досађујем. Али, моји родитељи су преживели Други светски рат, а ја нисам чак био мобилисан ни у Алжирском рату. Требало је и мене нешто да задеси.


Не знам како ћемо се извући из овога, али ме и не занима. Једино што ме интересује је лепота. А свет постаје све ружнији. Друштва ће уништити ружноћа. Нека преживе младе генерације, за мене није важно, са 75 година, проживео сам своје.

Превише нас је на планети, и богови су се наљутили. Често се љуте у последње време, јер нису задовољни оним што људи чине на Земљи. Имам утисак да је на делу завера против доктора Раулта који је пронашао третман против вируса. У Француској постоји изрека да онога ко је у праву 24 сата пре осталих сматрају лудим. Данас постоје само завере против интелигентних људи. Завере се сада одигравају отворено, пред очима свих. Нико више ништа не крије.

Никада се нисам осећао Европљанином. И ако нема довољно европске солидарности, тим боље. Када би постојала европска нација, то би значило да би морала да има и свој језик. То би свакако био енглески. А ја желим да наставим да говорим француски.

Жан-Лик Меланшон и Марин ле Пен су о томе сањали, али ЕУ ће, ипак, уништити вирус корона.

Поздрављам моје пријатеље у Србији и поручујем им да издрже. Прошли сте и горе, проћи ће и ово!


ПАТРИК БЕСОН, књижевник

Гади ми се страх који је завладао


У ПАРИЗУ сам, у стану, на Абесу, са супругом Ан-Софи и њеним синчићем. Учим га да игра шах. Изађем кад могу, слушам музику, пишем за новине, припремамо лепе вечере. Време чак брзо пролази.

Трећина човечанства, или две милијарде људи, затворена је: Хитлер и Стаљин никада нису сањали о тако великој рацији. Научници, лекари и политичари широм света успели су у овом чуду у име универзалног здравља.

Чини се да је једна мала ствар заборављена: глобална економска криза која ће уследити и довести до стотина милиона незапослених и бескућника.

Откако су затворени, Италијани су изгубили неколико хиљада болесника, а Француска лакоумно иде овим путем. Стога је дозвољено да се сумња у ефикасност овог општег затвора. Сећам се Београда у пролеће 1999. године, током НАТО бомбардовања: био сам опкољен мушкарцима и женама који су презирали опасност. Страх данас влада у целом свету, и гади ми се од тога. Имам утисак да више немам пријатеља, оне дивне пријатеље који су вређали конформисте и политичку моћ.


АНРИ ЛАКАЈ, адмирал

Oвако није било ни у Другом светском рату


ГЛЕДАМ малог гуштера који се пење уз зид моје куће, одакле ће право у виноград. За њега нема изолације. Слободан је. За неке, живот се наставља. То је добар знак. Али, њему прете други ризици.

Добро сам. Са супругом сам, на селу, у департману Аверон, на југу земље. Време лагано протиче. Овде нема забринутости која прати живот у граду, али, с друге стране, нема ни свих предности, јер су, на пример, лекари далеко.

Два пута сам претходно био овде у бежанији. Најпре 1940. године, с мојим родитељима, када смо се склањали пред Немцима. Био сам мали, али ми слике ипак навиру у сећање. Затим, 1944, непосредно пред искрцавање у Нормандији. Ово је трећи пут у животу да се склањам на ово исто место.

Али, никада пре нисам доживео овакву изолацију. Ово што нам се сада дешава је горе него рат. Ни 1940. ни 1944. нисмо осетили ништа слично. Услови живота су, тада, били релативно нормални. Сада нису. Ограничено нам је кретање, не може да се изађе у шетњу, куповину, дружење.

Ово је, помало, божанска казна за сва претеривања човечанства. Било је превише међународне трговине. У Француској није било довољно предострожности. Много се снабдевамо из иностранства. То се сада најбоље види.

Ви, у Србији, имате, на неки начин, срећу, јер ваше структуре још нису у потпуности интернационализоване. Можете, на пример, да се ослоните на сопствену пољопривреду да бисте се прехранили. У Француској то, практично, више није могуће. Откривамо сада да нам недостају неки основни производи које смо некада имали у изобиљу. Данас се производе широм света. Исто важи од хране до авионских делова.

Али, то не значи да нам ЕУ није потребна, као што то може да се чује ових дана, јер су се многе земље затвориле у своје границе. ЕУ је уздрмана вирусом који је нанео доста штете, али верујем да ћемо опет посегнути за европским организацијама, да би систем поново профункционисао када ово једном буде прошло. Јер, не можемо да будемо сами и одвојени од света. Европа ће ипак пружити структуру која ће нам омогућити да се из свега овога извучемо. Упућени смо једни на друге, да бисмо имали шире поље акције.
То важи и за Србију. Ваш хоризонт је европски. Морате да нам се прикључите. То је, на неки начин, већ случај, иако није званично. Када одем у Србију, осећам се као да сам било где у ЕУ. Остаје још да се реши проблем Косова, мада не знам како затворити ту рану.

Поздрављам све пријатеље у Србији. Чувајте се, држите се. А када победимо вирус, треба да размислимо о томе како ће убудуће да изгледају европске институције. Ова криза нам је показала да ЕУ мора да се реорганизује. Потребна нам је другачија ЕУ од ове данас, са Србијом која у њој мора да има своје пуно место.

АЛЕКСИ ТРУД, историчар

У Србији много боље него овде


ДАНАС се у Француској не осећамо заштићеним. Само смо десетак дана у изолацији. Тек су средином прошле недеље, после толико мртвих, одлучили да затворе пијаце. У Београду су то учинили одавно. Знао сам од почетка да ће у Србији бити боље.
Предузели сте добре мере у правом тренутку. А у Француској је све закаснило недељу дана. Као и увек. Границе су овде још отворене! Француска је, ваљда, последња земља у Европи која их још није затворила.

Запањен сам недостатком солидарности. Свако у овим тренуцима гледа себе. Прича се много о међугенерацијској солидарности, али моје родитеље у Тулону нико још није посетио. Сада тек почињем да схватам шта се догађало за време егзодуса шест милиона Француза у јуну 1940.

Имам колеге које су се правиле као да се ништа не догађа, а онда су искористили прву прилику да побегну на усамљене породичне поседе у унутрашњости земље. Највећи број богатих је учинио исто. Мисле, ваљда, да их вирус тамо неће наћи. Дволични су, споља су опуштени, а први су отишли. Критикују хлорокин, а сами га узимају.

Шта тек рећи о недостатку европске солидарности? Италија је за то најбољи пример. Вапила је за помоћ, али ништа није добила. После овога, уверен сам да ће Италија бити друга земља која ће након Велике Британије да напусти ЕУ. Ово је крај Европске уније. Бројке довољно о томе говоре. Број мртвих у Европи је премашио број преминулих у Азији, где је вирус започео.

Вирус је огледало недостатка одговорности светских политичара. Зароњени су у идеју напретка. А у историји не постоји само напредак. Има периода стагнације, па и рецесије, као што је то сада случај. С првим сигналима опасности требало је предузети мере. Али, они то нису учинили. Били су убеђени да је реч о малом, пролазном грипу.

Француска је остала без маски. После епидемије свињског грипа закључили су да њихово чување у резерви представља велики трошак! Ово је либерални свет, у ком се већ годинама увелико смањује број болничких кревета. Све је то производ мондијализма и либералног капитализма, у ком је болесник - луксуз.

Јасно је да после свега овога свет више неће бити исти. Људи су ових дана већ почели да уче да живе другачије. Мондијализму су дани одбројани. У ривалитетима унутар фармацеутске индустрије најбоље се виде ефекти мондијализације у којој је држава постала превише слаба, у односу на моћне индустријске групе. Не могу компоненте за вакцину да се производе на другом крају света. Није нормално да се све премешта. Људи ће сада схватити шта је то држава.

АРНО ГУЈОН, хуманитарац

Народ на Косову има само нас


ВРЕМЕ карантина проводим с породицом на селу, у Брасини, код Доње Борине, у близини Лознице и Малог Зворника. Добро смо, као и моји родитељи у Француској. Имам осећај, откако смо дошли овде, да радим више него пре. Било је потребно доста времена да се реорганизујем.

Направио сам овде неку врсту канцеларије, да могу да радим у миру. Радим интензивно на сакупљању донација. Из Француске их, обично, шаљу поштом, чековима. А пошто нико више не излази из куће, имали смо огроман пад донација, што доводи у питање више пројеката које смо планирали да на пролеће реализујемо на Косову и Метохији. Сада покушавамо да ублажимо тај пад тако што апелујемо на наше донаторе.

Објавио сам видео-снимак и редовно шаљем мејлове, да бих допро до што већег броја људи добре воље, с молбом да наставе да нам помажу. Иначе ће то за Србе на КиМ бити двострука казна: имаће вирус корона, а кроз неколико месеци још више потреба што се тиче производње хране и осталих пројеката.

Зато у време када нам је тешко, када је сасвим природно да помислимо прво на себе и своје ближње, на своју породицу, ипак не треба да заборавимо Србе на Косову, јер они имају само нас.

Рад народних кухиња и пољопривредни пројекти не смеју да стану. И, мислим да неће стати. Имали смо добар одзив на апел који сам упутио. Окупићемо око себе Французе, Србе и друге људе добре воље, да сви заједно превазиђемо ову кризу, која погађа свакога, али свакако још више Србе на Космету. Донатори су схватили да је битно, и хитно.

Али, све ово ће свакако оставити последице. Недавно сам одржао састанак са Светланом Стевић из Народних кухиња на КиМ. Имали смо у плану неколико већих пројеката. Неке, нажалост, сада нећемо моћи да остваримо. Вероватно ћемо морати да одложимо реновирање школа, што је доста скупо и није хитно.

Очигледно је да ће после ове санитарне кризе свет ући у велику економску и финансијску кризу, која ће имати далекосежне последице. Имали смо и пре ове кризе неколико сигнала који су показали да се та "срећна мондијализација" полако завршава. Сада се дефинитивно завршила. Криза с вирусом корона је показала све слабости светског система. Показала је да не може новац да буде у центру свега, да се производи само тамо где је јефтиније, да се брине само о заради. Битно је да државе имају капацитет да могу да реагују. У последњих тридесет година то смо заборавили, када смо ушли у екстремну глобализацију. Стигли смо до крајности из које сада морамо да се враћамо, јер видимо да све ово не доноси срећу.