Велики рат како је назван први сукоб светских размера је у свест људи урезан као рововски рат. Истина, није био замишљен као такав у главама војних планера, који су имали визију извођења брзих маневара. Али застрашујућа оружја (или тачније оруђа), попут митраљеза и артиљерије свих калибара, врло брзо га је претворио у статично ратовање. Излазак из релативне сигурности рова и покушај преласка преко ничије земље да би се заузели непријатељски положаји често је значио сигурну смрт за хиљаде војника.

БАЈОНЕТ - ЛОШЕ РЕШЕЊЕ

Тадашња тактика је предвиђала једновремени јуриш на целом фронту или једном његовом делу уз претходну артиљеријску припрему. Пешадинци би тада изашли из својих ровова и траншеја и јурнули према непријатељским положајима са укоченим пушкама (да се спречи нежељено повређивање сабораца) и монтираним бајонетима. Настао би прави пакао јер би непријатељска артиљерија поклопила међу простор ("ничију земљу"), а унакрсна митраљеска ватра довршила посао. Ретки срећници који би успели да пређу преко ничије земље нетакнути би онда ручним бомбама и бајонетима причвршћеним на пушке требало да уклоне противника.

Брзо се показало да је пушка са бајонетом, у најмању руку, неадекватно решење за борбу прса у прса. Сами војници су убрзо почели да остављају пушке на почетним положајима, а да у јурише или ноћне посете носе ручне бомбе, пиштоље или револвере и неко хладно оружје, импровизовано у часовима доколице. У томе су показивали вансеријску домишљатост.

Фото wikipedia

Било је ту разних ојачаних батина, млатова и буздована, кама, боксера, секирица, наоштрених војничких ашовчића... Посебно су се ашовчићи показали ефикасним јер су могли да се користе за наношење тупих повреда, али и за сечење. Чувени немачки писац Ерих Марија Ремарк је у свом бесмртном роману "На Западу ништа ново" врло сликовито описао употребу истог у рововској борби.

КОМБИНАЦИЈА БОДЕЖ-БОКСЕР

У међувремену, Америка, велика економска сила, дуго времена имала је неутралан став. Званично, није се мешала у сукоб, али је незванично била на страни Савезника, стално им дотурајући драгоцени ратни материјал. После неколико потапања америчких бродова са ратним материјалом и експлозија у складишту и фабрици муниције на америчком тлу, Конгрес је 6. марта 1917. године донео одлуку о објави рата Немачкој. Активне војне снаге Америке су биле малобројне, али је тако многољудна земља за потребе рата врло брзо регрутовала чак четири милиона војника.

Њихово лично наоружање је било више-мање слично наоружању осталих учесница сукоба. Ипак, за разлику од Европљана, Американци су поучени искуствима истих одлучили да своје војнике што пре адекватно наоружају формацијским средством за најужаснији начин ратовања у савременој историји, односно за рововске борбе.

У виду су имали решења које су користили Савезници, али и непријатељ. Произвођачима широм Америке су дате неке основне смернице на основу којих би требало да се уради ново рововско оружје. Ordnance Department (у слободном преводу, Министарство за наоружање) је у сарадњи са бројним предузимачима тестирао бројна решења и најповољније мишљење је добило оно које је предложила компанија "Henry Disston & Sons" из Филаделфије, која иначе нија била у ножарском бизнису.

У питању је занимљива комбинација бодежа и боксера, врло једноставне и ефикасне конструкције, као и ниске цене производње, што је такође од огромног значаја приликом брзог и масовног наоружавања.


Фото wikipedia

ИДЕАЛАН ЗА БОРБУ

Званично, нож је добио ознаку Trench knife, Модел 1917 и као што рекосмо, врло је занимљивог дизајна. Као сечиво, уколико се тако може назвати, употебљен је тробриди шиљак дужине 235 мм, врло сличан браварским развртачима за чишћење челичне шпене. Овај дизајн није узет случајно. Гледајући са становништа отпорности на ломове, овакав попречни пресек је врло повољан. Ране настале оваквим сечивом-шиљком су врло незгодне јер теже зарастају од оних насталих убодом обичног бајонета. Углавном је за то одговоран сам облик ране, мада и прљавштина која се уноси приликом убода сигурно има свој допринос.

И на трећем месту, треба истаћи да је овакав шиљак по питању пенетрације кроз дебелу зимску униформу оног времена изнад могућности био којег ножа или бајонета са класичним сечивом, па чак и многих двосеклица-кама. Дршка је од лакираног дрвета, са прилично израженим уторима за прсте, што је требало да допринесе чвршћем хвату. Оно што визуелно одмах привлачи пажњу је штитник за прсте. Урађен је од челичног отпреска у маниру тзв. D штитника, слично неким сабљама. Како би овај део био знатно употребљивији у борби служе пирамидална испупчења. На овај начин се добија врло ефикасан боксер. Укупна дужина ножа је 360 мм, а маса 325 грама. Нови нож је убрзо почео да долази у јединице у рововима. И наравно, војници су убрзо увидели неке од слабости. На основу њихових искустава је направљена незнатно унапређена верзија ножа, односно Модел 1918. У принципу, задржано је тробридо сечиво, дршка је мало редизајнирана (показала се склоност ка лому дрвета) и измењен је начин израде боксера, као и његово причвршћивање за танг "сечива".


Као "појачивачи ефекта" више нису коришћени пирамидална испупчења, већ су обе бочне стране штитника назубљене и савијене према напред. Ово се показало као ефикасније решење при песничењу, али и као заштита руке. Доњи део штитника/боксера више није причвршћен раскивањем танга већ преко ститлизоване матице.

Нажалост (или нечију срећу) ни овако дотеран нови нож није био посебно по укусу војника. Био је превише специјализован, што значи да је свој основни задатак радио одлично, али је био неупотребљив за било шта друго. Или поједностављено, није био у стању да пресече било шта, да отвори сандук са муницијом или конзерву са усољеном говедином, на пример. Осим тога, повремено је долазило и до лома тробридог сечива. Разлог је највероватније био металуршке природе, јер са становишта основног дизајна, то не би требало да се догоди. Према доступним подацима највећи произвођач, "Landers, Frary & Clark" је испоручио 113.000, а "Oneida" из Њујорка додатних 10.000 комада Модела 1918.

СВЕ НАМЕНЕ У ОПТИЦАЈУ

Током ратног ангажмана су почеле да пристижу бројне жалбе од крајњих корисника. Половином 1918. године је раније поменути Орднанце Департмент у Француској одлучио да спроведе тестирање неколико постојећих домаћих и страних модела. За тест су употребљена четири постојећа америчка, француска и британска модела и сагледане су њихове добре и лоше особине. На тестирању се посебна пажња водила на то како се нож понаша у руци, да ли омета манипулацију другим деловима опреме, брзина употребе, да ли нож може лако да испадне из руке уколико је војник онесвешћен или пуже, да ли га је лако избити из руке приликом борбе прса у прса, тежина, дужина и облик сечива, као и облик дршке. Борд је закључио да се постојећи Модели 1917 и 1918 понашају задовољавајуће, али да су могућа и потребна унапређења.


Убрзо је усвојен нови нож Модел 1918, Марк 1. Није потпуно јасно ко је одговоран за његов дизајн, иако се у појединој стручној литератури спомиње име мајора Џејмса Мек Нарија. Овај пут је уместо тробридог шиљка за сечиво одабрана класична кама затамњена хемијским процесом. Дужина сечива је знатно смањена и износи "скромних" 170 мм. Као образац за ово сечиво је послужило оно од француског рововског ножа-каме "Couteau Poignard Mle 1916". Са новим сечивом је било могуће не само класично убадање противника већ и сечење из замаха, као и прављење далеко тежих рана.

Двосекло сечиво је познато по томе што прави најтеже убодне ране, поготово уколико је наоштрено да брије. Осим тога, поменуте ране су познате и по томе што врло тешко зарастају, тако да је и опоравак од истих дуготрајан процес. За разлику од првобитних верзија, овај пут Американци су одбацили дрвену дршку. Нова је урађена од бронзе и то тако да је изливена преко сечива и у потпуности изгледа као класични боксер. Они који су у својој младости имали прилику да виде, користе или на њихову посебну жалост осете ударац боксером, знају колико он може бити застрашујуће оружје, чак и у рукама нејаке особе. Да би се појачао ефекат ударца, на врху сваког "прстена" је стављен додатни шиљак. И на крају, завршетак дршке је у облику тзв. scull crusher-а, односно разбијача лобање. Практично са ножем је било могуће убости, посећи (замах и рез повлачењем), ударити боксером или смрскати лобању непријатеља шиљатим завршетком. При томе, нож је било могуће користити подједнако ефикасно и са хватом нагоре и доле. Канија или како се то у домаћој војној терминологији каже ножница, израђена је од челичног лима и врло је занимљивог дизајна. На себи је са унутрашње и вањске стране имала по два пара паралелних уских прореза који су формирали неку врсту језичка. Поменути челични језичци су онда утиснут према унутрашњем делу и на тај начин представљају својеврсне опруге које су спречавале испадање ножа из ножнице. Са вањске стране су на месту језичака додатно хартлетована и занитована два савијена челична испуста који омогућавају качење на војнички опасач. На тај начин, нож је практично ношен са унутрашње стране опасача и био је врло чврсто фиксиран уз тело. Ово је била додатна мера предострожности да не дође до нехотичног губљена ножа, али и да се спречи лако отимање од стране противника, а задржи могућност муњевитог вађења у случају нужде. Постојао је и кожни висак који је омогућавао качење ножнице на класичан начин. Француска верзија је рађена од гвожђа, јер је челик био стратешки материјал и тежило се свакој могућој уштеди.

Нож је рађен у Француској (Au Lion) и Америци (A.A. Simmons & Son; Landers, Frary and Clark; Henry Disston & Son; Oneida Community). Иницијална наруџба је износила импозантних 1.232.780 комада, да би због завршетка непријатељстава убрзо била редукована на 119.424 комада.

ПОЖЕЉНИ КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРЦИ

Иначе, парадоксална је ситуација да је потписивањем примирја 11. септембра 1918. године рат практично завршен, а да практично ниједан примерак израђен у Америци није био у прилици да се искаже у борби. Истина, постоје неке информације да је неколико стотина комада израђених у Француској ипак било подељено борбеним трупама и да су наводно коришћени у ноћним препадима. Било како било, са завршетком непријатељстава на Западном фронту, одлучено је да се израђени ножеви уредно стокирају у магацинима и да чекају "својих 5 минута".


Уласком Америке у Други светски рат, Модел 1918, Марк 1 их је и дочекао. Било је јасно да тако високоспецијализован нож није погодан да се дели сваком војнику, већ искључиво борбеној елити. Тако су га добили падобранци, Ренџери и марински Рејдери. Осећања поменутих војника према њему су била подељена. Једни су сматрали да је у питању одличан борбени нож, док су га други критиковали као непрактичан и тежак комад опреме са врло ограниченим могућностима и слабог квалитета. Посебно су замерали врло широк овални штитник за руку, код споја са сечивом. Ово је иначе био најчешћи део који је модификован од стране војних корисника. Било како било, нож је виђан у рукама америчких војника, посебно падобранаца, до самог краја рата, иако су временом постали доступни неки други модели.


Својих наредних "пет минута", али овај пут филмске славе, је стекао у филму "Big Red One" (надимак америчке Прве пешадијске дивизије), где га је користио глумачка легенда Ли Марвин у једној од сцена на почетку филма.


Данас су овде описани ножеви врло пожељни колекционарски примерци, поготово код Американаца. Прва два описана модела могу лако да досегну цену од 500 долара, па и навише. Последњи модел може да иде и до три пута више са ценом, наравно у зависности од стања очуваности. Због тога постоји велики број регуларних репродукција, али и фалсификата, нажалост. Наш ЗООМ дозвољава цивилима поседовање, не и ношење оваквог типа ножа, што због основне (и практично једине стварне) намене, што због типа сечива и на крају, због присуства боксера.


Описани рововски ножеви нису никад доживели употребу у пуном маху, како је то било предвиђено када су настали. Али ипак остала је прича о њима, као својеврсан сведок једног времена и једног ужасног рата.