Краљ Александар опет међу Србима: Поводом одлуке о споменику владару који је живот положио на олтар мира

Иван Миладиновић

23. 02. 2020. у 17:15

Краљ Александар опет међу Србима: Поводом одлуке о споменику владару који је живот положио на олтар мира

Краљ Александар Карађорђевић Фото архива "Борбе" и "Новости"

Да ли би преузимањем реплике париског споменика Београд добио не само обележје него и нешто много више

ВИШЕДЕЦЕНИЈСКА неправда коначно ће бити исправљена. После 85 година од атентата у Марсељу, када је пуцњима бугарског атентатора неповратно срушено крхко раздобље европског мира и заправо почела увертира новог светског рата, донета је одлука да се краљу Александру Карађорђевићу подигне споменик у Београду.

Владар који је свој живот положио на олтар мира када је версајска Европа била на издисају и када стари савези нису више ништа значили, и који је само неки сат пре него што ће постати прва жртва фашизма посилном који му је понудио панцир кошуљу рекао: "Остави то, Зеко, не умире се без судњега дана!", добиће обележје између Старог и Новог двора, односно између зграде Скупштине града и зграде Председништва.

Додуше, одлуком Скупштине Београда, крајем јуна 2017. године, ова неправда малчице је исправљена - шеталиште од Бранковог моста до земунског Кеја ослобођења, односно до хотела "Југославија", добило је име "Обала краља Александра Првог Карађорђевића".

Одбор за подизање споменика још је у недоумици око идејног решења обележја. Дефинитивна је одлука "да не представља неку врсту уметничког експеримента, већ да буде репрезентативан и класичан, по угледу на неки од споменика који су постојали у време Краљевине Југославије".

МОЖДА је ово тренутак да подсетимо на иницијативу групе архитеката од пре неколико година да се у Београду подигне реплика париског споменика који се налази на Тргу Колумбија, у 16. арондисману, у оквиру кога је сквер са именом Краљ Александар Први од Југославије. Ово репрезентативно обележје, откривено 19. октобра 1936. године, израђено је од ливене бронзе и тешко је осам тона. Масивни постамент красе три барељефа, исклесана у граниту. На чеоној страни, на француском језику, исписан је епитаф: "Краљевима Србије и Југославије, Петру Ослободитељу и Александру Ујединитељу". Са леве стране пише: "Србије више нема, али Војска је спасена; ми смо спремни да дођемо и наставимо борбу на тлу Француске" (телеграм принца регента Александра председнику Поенкареу, децембра 1915). С десне стране пише: "Чувајте Југославију, чувајте француско-југословенско пријатељство" (последње речи краља Александра, изговорене у Марсељу 1934. године). Са задње стране постамента налази се бронзани рељефни портрет краља Петра, са цитатом: "Мени је част што сам војничку каријеру почео под заставом Француске". Аутори споменика су француски вајар Максим Реал дел Сарт и архитект Анри Шаје.


Цар Николај II


Многи мислећи људи, не само код нас, тврде да би Београд, односно Србија, преузимањем париске реплике, добио не само спомен-обележје, него и нешто много, много више...

КАДА је обелодањена одлука Одбора за подизање споменика о локацији, готово сви медији су објавили да ће обележје бити окренуто ка Девојачком парку, односно ка споменику руском цару Николају, који је крстио краља Александра.

Међутим, ако се мало пажљивије почепрка по биографији оца "краља ослободиоца" и сина "краља ујединитеља", уочиће се поприлична грешка "око кумства". Александар је рођен 17. децембра 1888. године на Цетињу, у омањој згради, преко пута књажевог двора. Његови родитељи, кнез Петар и кнегиња Зорка, најстарија кћерка црногорског књаза Николе, имали су петоро деце, од којих је троје остало у животу: прва је Јелена, затим Милена, која је умрла као дете, па Ђорђе и Александар; трећи син, Андреј, живео је само три недеље.

Споменик краљу Александру у Паризу

Рођење другог Петровог сина на Цетињу је оглашено пуцњевима из пушака и кубура. На крштењу је добио име Александар, а кумовао му је руски цар Александар III Романов. Ово име било је већ омиљено у Русији и Србији, а почело је да се шири и по Европи. Иначе је византијског порекла и етимолошким кореном означава особу која штити људе.

Био је миљеник руских царева, не само кума Александра III већ и Николаја II. Када је у јесен 1905. године отишао у Петроград да настави школовање у елитном Пажевском корпусу, где су војне науке изучавала само деца из кнежевских и царских породица, лично га је примио руски цар Николај II. После аудијенције цар је рекао његовом васпитачу да је о Александру стекао врло повољан утисак. Из царске палате упућена је наредба управнику Пажевског корпуса да цар жели да се на краљевића Александра "има да гледа као на његовог сина, у погледу научног васпитања, као и у војничким вежбама". Пажевски корпус је, иначе, био интернатског типа, али је, по наредби цара, за Александра одређен посебан апартман у Зимском дворцу, намештен у стилу Катарине II.

Краљ Александар и Луј Барту


Велики заокрет Русије у односима према Србији поједини историографи тумаче управо међусобним односом ова два владара.

ЗА разлику од свога брата Ђорђа, Александар је био ситнијег раста, али стаменији. По цртама лица одавао је Карађорђевиће, али је наследио неке особине Петровића Његоша, нарочито таленат за "истанчано изражавање". То ће се доцније осетити у његовим обраћањима народу и војсци. На Цетињу је остала забележена прича како је његов деда, књаз Никола Петровић, био одушевљен када је први пут прочитао једну Александрову прокламацију. Позвао је све министре и главаре и терао их да они наглас читају проглас његовог унука. Краљ Петар није са одушевљењем прихватао ту Александрову "наследну црту Петровића". После абдикације старијег сина престолонаследника, по сведочењу ађутанта, пуковника Стојановића, то је отворено и рекао: "Ђорђе је моја крв, а Александар је крв Николе Петровића, црногорског кнеза."

Мало је познато да Александар није баш са одушевљењем прихватио да буде престолонаследник. Др Мирослав Спалајковић, министар и дипломата, у својим мемоарским белешкама тврди да је његово пружање отпора да заузме братово место било лишено сваке позе. "Краљевић Александар плачући је преклињао брата да повуче оставку и покушавао је да утиче и на оца. Бранио се да није спреман, да се школовао за сасвим други позив - војника и дипломате, а не владара. Желео је да свој живот проведе уз уметност, књиге и музику. Он ће бити добар војник и официр свога данашњег и будућег краља, али нема намеру да своју главу подешава за краљевску круну."

И Стојан Новаковић, чувши да се краљевић Александар опирао, рекао је: "Добро је што се толико одупире да се прихвати престолонаслеђа. Ко се лако хвата једнога посла, лако га и оставља."

ОДМАХ по преузимању места престолонаследника, српска влада је формирала одбор за његово образовање. Одбору је председавао министар просвете Љуба Стојановић, а чланови су били академик Јован Жујовић и професори Универзитета Јован Цвијић и Слободан Јовановић.

Када је Александар давао свој први интервју једном бечком листу, аустријски новинар га је затекао са књигом у руци, "Основи правне теорије о држави" Слободана Јовановића, која је била подвучена на најзначајнијим местима. На све покушаје знатижељног журналисте да испипа престолонаследникове ставове о актуелној ситуацији у Европи - добио је одговор да не може одговорити на политичка питања јер "политику још учи".Александар креће за арсељ


И време ће показати да је политику добро научио. Оставио је политички тестамент, прерастање Мале Антанте из војног савеза у економску и друштвену заједницу, и дубоко заорану бразду за стварање Балканског савеза. Краљ Александар је био дубоко убеђен да Балкан сам по себи није "буре барута" које угрожава светски мир, већ су то велике силе које својим мешањем у односе на полуострву, супротстављајући једну државу другој, постају "покретачи" свих несугласица и мржњи између њих, које затим доводе до ратова с катастрофалним последицама. Његова девиза је била "Балкан балканским народима".

Уочи "пута без повратка" многа европска гласили су га оптуживала да игра двоструку улогу, да се од савеза са Француском окреће према Немачкој. Да ли је то случајност! Не подсећају ли те оптужбе на данашње, да Србија седи на две столице? Не подсећа ли то на притиске "ком ћемо се царству приволети" између Русије, Кине, Европске уније...?


ИНТЕРЕСОВАЊА

РУСКИ кнез Трубецки, који је Александра добро познавао, забележио је да је престолонаследник упорно радио на себи и у великој мери је напредовао и стекао потребно искуство, мада је понекад осећао празнину у своме образовању. Све до почетка балканских ратова посећивао је предавања из историје и дипломатије, која су држали тада најбољи професори Дража Павловић, Јован Јовановић, Јован Скерлић...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

Pink Floyd

24.02.2020. 10:12

Kralj Aleksandar je pobednik u oba balkanska rata kao i u Prvom Svetskom Ratu. Bio je veoma hrabar, kao njegov otac Petar i stric Arsen, veoma često u prvim borbenim redovima sa svojom vojskom. Zameraju mu što je bio za stvaranje Jugoslavije, ali je i pre njega postojala ta ideja ujedinjenja. Ipak su velike sile na Versajskom Kongresu odlučile o stvaranju te nesrećne države.

Janko

25.02.2020. 07:31

@Pink Floyd - Nije on nikakav pobjenik ni u jefnjednom ratu. Pobjednici su bili slavne srbske vojvode, Putnik, Stepanovic, Mišić i nebrojeni ostali junaci. On je bio samo formalni komadant. Nemojte ga kititi tudjim perjem.

Aco

16.04.2020. 21:31

@Pink Floyd - Srpski seljak, izmucen ali zilav je isterao do kraja sve te ratove. On je samo rasprodao slavu koju je Srbija dobila na krvi tih mucenika i sve prokockao na tu prvu Jugoslaviju.