ДРАМСКИ писац и академик Душан Ковачевић председава Одбору за подизање споменика краљу Александру Првом Карађорђевићу. Одлуку је донела Скупштина града Београда у новембру 2018. године, а недавно је одржана и прва седница на којој су се чланови сложили да се у рад укључе и представници САНУ, СПЦ, Краљевског дома Карађорђевића, Матице српске и дијаспоре. Друга тачка дневног реда била је разматрање могуће локације, док је "под разно" - оно најзанимљивије. Јер, како каже Ковачевић, под њом се често покрећу питања која се касније прихватају "као под обавезно".

- Чуле су се разне идеје, неке од њих изузетно занимљиве. Ја сам рекао (и с тим су се сви сагласили) да споменик треба да буде репрезентативан и класичан. Под класичним се подразумева да не представља неку врсту експеримента. Мора да буде оличење Александра, који је, пре свега, код нас познат као ослободилац. Командовао је у три рата. Прво као регент, потом као престолонаследник, а онда и краљ, после смрти оца Петра - каже, на почетку разговора за наш лист, Душан Ковачевић.

* Сматрате га најзначајнијим војсковођом у целој нашој историји?

- Да, по егзактним чињеницама. Било је војвода које су добијале велике битке, али, нажалост, губиле ратове. Краљ Александар Карађорђевић се из три рата, два балканска и оног Великог, вратио у Србију на челу победничке војске ослободилаца. И по томе ће остати заувек упамћен као војсковођа којем су се дивили људи и војници широм света. Зато је имао споменике по бившој Југославији и изван ње.

* У самој земљи подигнуто му је више од 130 споменика...

- Нажалост, током нацистичке и ортодоксне комунистичке владавине срушена су његова 132 споменика или обележја на територији Југославије. Међу тим срушеним, три су била репрезентативна: Мештровићев на Цетињу, Аугустинчићев у Скопљу и Долинаров у Љубљани. Иначе, Мештровић је са Александром био велики пријатељ и, у почетку, заговорник идеје стварања Југославије. А Александрова Југославија, то историчари добро знају, није имала границе које је Броз касније нацртао и око којих су се водили ратови деведесетих година. Броз је дефинисао другу Југославију и границама поништио идеју југословенства као јединствене државе и заједничке територије. И, уз то, директно утицао на стварање нових народа и нација.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -

* Шта је желео краљ Александар?

- Када причамо о његовој цивилној владавини, желео је да обезбеди сигурност Србима изван Србије, који ће, као што нам је познато, у Другом светском рату ужасно пострадати. И због те његове идеје, убијен је у Марсељу 1934. године. Јер, народи који су били део Аустругарске, а ослобођени су захваљујући победи српске војске коју је предводио престолонаследник Александар - желели су да се ослободе свега што је српско, без обзира на то што су учествовали у нападу на Србију. Тај компромис који је Александар учинио био је повод да га убију у Марсељу.

* Тај компромис повод је и да га напада део народа, сматрајући да је Србију скупо коштала идеја југословенства?

- Да, али та идеја југословенства, као што смо рекли, често се изван историјских чињеница приписује Југославији коју он није створио и нема никакве везе са каснијом Брозовом идејом од шест република и две покрајине. Нажалост, и дан-данас, не деца комунизма, него унуци и праунуци комунизма, злоупотребљавају ту причу. И чињеницу да је, на пример, први човек који је рехабилитован директно од стране Јосипа Броза био Апис.

Споменик краљу Александру у Паризу подигнут још 1936. / На платоу између Старог и Новог двора у Београду нићи ће слично обележје Фото П. Митић


* Апис и његов злочин везују се највише за другог краља Александра, Обреновића, и Драгу Машин...

- Мислим на покушај убиства Александра Карађорђевића на Солунском фронту. Генерално, Титу се свиђало што је једног српског владара убио, а другог покушао да убије. Као што је био и иницијатор убиства принца Фердинанда, јер је и он - као и Апис - био анархиста. Уз једну "малу" чињеницу, а то је да је по начину владавине био највећи краљ и цар!

* Да ли је идеја Александра да сви Срби живе у истој држави била изводљива, онолико колико и племенита?

- Сви владари кроз нашу историју су покушавали, на своје начине, да заштите Србе изван граница Србије. Разноразним политичким уступцима, савезништвима са јучерашњим непријатељима, женидбама или удајама. Од Немањића, па до овог последњег распада Југославије, увек се тражио некакав компромис и водила брига о људима који су изван Србије.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ДУШАН КОВАЧЕВИЋ О ПОЛОЖАЈУ СРБИЈЕ: Суштина је да смо окружени са 40 милиона људи који су у НАТО, треба ли рећи нешто више од тога?

* Ипак, никоме није пошло за руком да то изведе до краја...

- Нажалост, ту почиње прича о нечему што историчари веома добро знају, а то је умешаност великих сила у поделу територија, не само Србије, него Балкана, уопште. И оне чувене границе Западног царства на Дрини, која се данас зове Европска унија. То су неке непобитне чињенице које су изнад нас и о којима се мора водити рачуна јер су увек претеће.

* Можемо ли да замислимо како би се историјске околности развијале да краљ Александар није убијен у Марсељу?

- Верујем да се суштински ништа битно не би променило, јер је геостратешка подела света већ увелико била направљена и пре његовог убиства. Александар је знао да смо ми, у односу на те велике силе, земља која мора да прави компромисе да би преживела. И зато се трудио да буде добар са свима уз, наравно, несебично навијање за Француску и Русију, земље у којима се школовао и где је имао осећај да је код куће.

* Иако су у то време већ биле идеолошки на сасвим различитим половима...

- Мислим на време до Октобарске револуције, када помаже десетинама хиљада Руса да нађу уточиште у Србији. То се код нас заборавља, али, на срећу, руски народ памти. Зато, када је страдао у Марсељу, колоне Руса су га испратиле клечећи - као свог владара. Његову сахрану сам, иначе, умонтирао у један филм без великог оправдања, али то је био први пут да се осамдесетих година појављује комплетан снимак сахране, на почетку "Маратонаца". Имали смо проблема, јер до последњег тренутка је било питање да ли то може да прође или ће цео блок бити избачен... Била је то најмонументалнија сахрана, са највише ожалошћених људи.


* Зар и Титова није била монументална, са много искрено ожалошћених?

- Титова филмска сахрана била је изрежирана у Београду. А за Александром је комплетна Србија била у жалости. Када је Тито преминуо, тог истог дана појавили су се велика зебња и оправдани страх шта ће бити са земљом која је навикла на чврсту руку једног човека. Наиме, већ се осећао немир у целој земљи са разноразним сепаратистичким покретима. И наравно, убрзо ће се установити да је идеја Брозове Југославије била жива само док је он био жив.

* С друге стране, идеја краља Александра није била жива ни док је он био жив?

- Да, и то од тренутка када је предложена и усвојена Југославија као државна творевина...

* Ако се осврнете на нашу целокупну историју, које владаре издвајате као најумније и највештије? Многи мисле да су Обреновићи неправедно заборављени.

- Веома је тешко причати о томе, почевши од Стевана Немањића који је, апсолутно, био најзначајнији владар у историји Србије. У разним периодима наши владари су чинили велика дела и понеку грешку. У историји света не знам ниједног који је чинио само добра дела. Много тога је зависило и од геостратешких прилика. Као војсковођа, Александар Први је сигурно био најзначајнији, а по дипломатским вештинама и памети, Милош Обреновић један од најлукавијих. У данашњем смислу дипломатије, рекло би се најпрагматичнији. Наравно, ако се изузме чињеница да је организовао убиство кума. Једне, опет, од најзначајнијих личности у историји Србије - Карађорђа.

* О кума се није огрешио само Милош Обреновић већ и српски потомци...

- Кад већ причамо о споменицима, Карађорђу готово сто година није могао да се подигне споменик. Прва идеја о подизању била је 1855, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али пошто су убрзо дошли Обреновићи на власт, од тога се одустало, да би тек 1905. био успостављен одбор за подизање споменика. Први је подигнут после дугих расправа и разноразних предлога. Открио га је лично краљ Александар, на повратку из Српско-бугарског рата, 1913. године на Калемегдану. У одбору је био Нушић, који је, по причи, кад је видео споменик, рекао принцу Ђорђу Карађорђевићу: "Ја сам био у одбору за подизање, а сада бих волео да се оснује одбор за склањање споменика!" Био је то први рад, иначе сликара, Пашка Вучетића. Споменик јесте био лош, али, нажалост, и такав какав јесте, 1914. године је оштећен приликом бомбардовања Београда. Када су дошли Аустријанци, они су га склонили. Касније су од те бронзе направљена звона цркве Ружице... Ето, то је прича о Карађорђу који је 1806. године извојевао једну од највећих битака српске историје 19. века - битку на Мишару. Ова успутна прича о Карађорђу и чекању цео век на споменик је иронична и цинична, у Србији није лако бити жив, али није лако ни бити мртав.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Душан Ковачевић: Ми историју увек почињемо од почетка


ХОД СЛОБОДЕ ОД СОЛУНА

* КОЈЕ су најбоље тековине политичког и војног ангажовања краља Александра?

- Највећа и најзначајнија његова тековина је ослободилачки ход наше војске од Солунског фронта па до ослобађања окупиране Србије.


ИЗМЕЂУ СТАРОГ И НОВОГ ДВОРА

КРАЉУ ујединитељу Александру Карађорђевићу споменик ће бити подигнут у Београду, између Старог и Новог двора на Теразијама. Скулптура на коњу монарха убијеног 9. октобра 1934. године у атентату у Марсељу биће окренута ка Девојачком парку и монументу цару Николају, који га је крстио. Иницијатива о подизању обележја потекла је од председника Александра Вучића, као грађанина.

Одбор за подизање обележја, како су "Новости" писале, најближи је идеји да се статуа подигне по угледу на неки од споменика који су постојали у време Каљевине СХС, односно Југославије.