Месечна зарада која иде и до 5.000 долара, упркос тешком и исрцпљујућем, свакодневном раду, од по 16 сати, без пауза, у "fish industriji", главни је мотив због којег међу сезонским радницима на Аљасци има и Срба.

За Аљаску треба бити спреман, каже Борис Влачић, који је тамо радио у два наврата по три месеца, а планира да иде поново и додаје да је за припрему потребно у глави преломити зашто идеш, који су ти мотиви и колико си спреман за тако нешто.

- Аљаска је врло специфична, живот тамо, рад тамо, све је несвакидашње и није нешто са чим се сусрећемо овде. Често се ради јако пуно, ради се по 15, 16 сати дневно, мало се одмара, мало је простора за неку претерану социјализацију, а ако се улети у "јаку" сезону, слободно време гледате да искористите максимално за одмор, неопходан организму - прича Влачић за Тањуг.

Како каже, ако се ради 16 сати, то не значи да се одмара осам, већ је то 16 сати активног рада, у које не спадају петнаестоминутне обавезне паузе као и паузе за три оброка, које трају по 30 минута.

Када су у питању послови, то подразумева цео процес производње, од истовара рибе са бродова, до финалног производа, који се пакује у хладњаче и шаље у промет.

Не постоји званична подела на мушке и женске послове, али тамо где су услови физички тежи или екстремнији, попут хладњаче, ту у принципу раде мушкарци, а оно што је везано за траку, а да не подразумева подизање неког терета, раде и жене и мушкарци.

- Уколико не знате да чистите рибу, не брините, научиће вас тамо. То је посао који се учи јако брзо - казао је Влачић.

Послодавци су врло коректни, права радника поштују се и цене, све је уређено законским регулативама, на шта се веома обраћа пажња, казао је Влачић и навео да на јоб фаир-у, који се организује у Београду, сваки од потенцијалних радника на Аљасци биће упитан да ли је спреман да ради 16 сати, као и да стоји толико времена, јер су послови такви да захтевају да се толико времена проведе на ногама.

Како каже, ако је неко болестан, нико га неће терати да ради, али не може да се каже послодавцу 'ја бих данас да не радим, јер ми се не ради, иде ми се на излет'.


Влачић наводи и да сви радници по доласку одмах пролазе кроз интервју са менаџерима постројења, како би се видело шта би коме одговарало највише да ради.

- Питаће за друге вештине, а да нису везане за то и по томе ће процењивати које радно место је најбоље за тебе. Неће у потпуности изаћи у сусрет, али гледаће да вам удовоље - испричао је Влачић.


Смештај је колективни, у виду мушких и женских спаваоница, које су углавном четворокреветне, а за раднике су обезбеђена три главна оброка и две ужине у току дана.

Познавање енглеског језика је, према мишљењу и искуству Влачића, такође битно.

- Језик није пресудан, али је битан. Елементарно познавање језика је јако битно, јер без тога се неће проћи у америчкој амбасади за визу, а за сваки следећи корак боље знање језика ће довести до тога да вам одређене ситуације буду лакше или да добијете боље радно место - казао је.

Влачић истиче да се мора бити свестан где се иде, зашто се иде, као и да није лако, и то више у психичком, него у физичком смислу.


Тешко је због одвојености од породице, пријатеља, није сигурно да ће на сваком месту и у свако време бити интернета, а недостајаће и ствари на које смо навикли кроз свакодневницу.

- Али, преломиш у глави зашто идеш и гураш. Колико је тешко, ја бих на крају рекао и да није. Може да се издржи, али тај новац који зарађујеш те тера да идеш даље. Рекао бих да је потребно седам до 10 дана адаптације и после то пређе у рутину и ухватиш ритам - каже Влачић.

Иако се доста ради, Влачић наводи да има и простора за излете по предивној природи, што је могуће у данима када се раде краће смене или када фабрика не ради због недостатка рибе.

До недостатка рибе може доћи из неколико разлога, а неки од њих су лоши временски услови, који онемогућују рибаре да излазе на риболов или забране које прописују надлежне институције у Сједињеним Америчким Државама.

- Аљаска је место фантастичне природе, нетакнуте од човека и то је нешто што треба доживети. Тамо можете да видите шуме, прашуме, од којих су само мали комади земље "отргнути" за људе, тамо можете срести медведа, као што се мени десило на плажи - он гледа своја посла, ја своја и свако на своју страну - испричао је.

Додаје да када се спомене Аљаска људи у Србији имају перцепцију да је то једна велика санта окована ледом, да тамо нема ништа, нема живота, да је хладно али, истиче, није тако.


- Аљаска је лети феноменална. Буде и кишовито и ветровито, али има и сунчаних дана. Оно што је специфично и на шта се људи теже навикавају јесте што је тамо малтене стално дан, имамо и по 20 сати светлост, у поноћ је дан, негде око један после поноћи смркне се на пар сати и поново је дан - наводи.

"По повратку у Србију узмите најмање недељу дана слободно"

Свима који иду по први пут препоручује да по повратку у Србију одвоје седам до 10 дана слободно, како би се, како каже, "мозак одморио и да би се вратили на наша фабричка подешавања".

Ипак, за Влачића је Аљаска искуство које апсолутно треба доживети.

- Тестираш своје границе, своје могућности, колико си издржљив, тестираш карактер, мотивацију. Ако мене питате, свако ко размишља о томе, само напред - наводи Влачић.

Услови за кандидате

Један од основних услова за кандидата за програм Х2Б, како то зову у агенцији Унитед Wорк анд Травел, јесте да буде у сталном радном односу у континуитету код тренутног послодавца најмање годину дана и да има потврду да може да узме одсуство са посла у трајању програма, а да неће изгубити тај посао, казао је за Тањуг Милан Рајновић из те агенције.

Након онлине пријављивања, у агенцији, пре уписа на програм, обави се припрема, људима се објасни шта се тамо ради и како то изгледа, на шта треба да буду спремни и, уколико неко није спреман, уколико има неких здравствених тегоба које могу да га евентуално ометају приликом изводјења тих послова, саветује им се да се не пријављују.

Потим агенција позива послодавце и организује "Јоб фаир" у Београду, на који долазе представници компанија, који обаве кратак интервју са кандидатима.

На Аљасци, како каже Рајновић, постоје две сезоне - зимска, када се одлази, најчешће у децембру, јануару и траје до краја марта, априла, и летња, која је већином везана за прераду лососа, а у оквиру које се иде у јуну, а остаје до краја августа, септембра, на неким локацијама и до средине октобра.

Оно што највише привлачи људе из Србије да се упусте у ту радну авантуру јесте зарада, а Рајновић каже да зарада зависи и од броја радних сати које ће радник имати.

- Циљ послодавца је да што више људи ради, да имају и прековремени рад, јер док они раде то значи да се повећава и профит послодавца. Уколико је сезона добра и могу да се раде две смене дневно, може да се заради и око 5.000 долара месечно, а ако је лошија сезона и нема посла то може бити и 1.500 долара месечно - навео је Рајновић.