КОНЦЕНТРАЦИОНИ логор Аушвиц - симбол Холокауста, страхота Другог светског рата, патње, зла... Најмонструознија индустрија смрти у историји човечанства. Пре тачно 75 година, на данашњи дан, после две недеље борбе, 322. стрељачка дивизија Црвене армије, коначно је ослободила Аушвиц, где су совјетски војници затекли 7.500 логораша. Преживелих, само чудом. Они су дочекали слободу, али је од 20. маја 1940. у овом стравичном месту убијено више од 1,1 милион Јевреја, Рома, Пољака...

Пољски град Освјенћим налази се 50 километара западно од Кракова и 286 километара од Варшаве. После немачке окупације Пољске септембра 1939, прикључен је Немачкој и име му је промењено у Аушвиц.

Комплекс се састојао од три главна логора: Аушвиц 1, Аушвиц 2 (Биркенау) и Аушвиц 3 (Моновиц), а било је још око 40 помоћних логора под заједничком управом. Први логор Аушвиц 1, у ком је страдало око 70.000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника, отворен је 20. маја 1940.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Скуп светских званица без представника Русије: Брнабићева на обележавању ослобођења Аушвица...



Највећи логор смрти, оно што је данас главна асоцијација на све страхоте и пакао јесте Аушвиц-Биркенау, који је отворен годину касније, 8. октобра. Страхоте које је осмишљавао управник логора Рудолф Хес, ужасе које је над логорашима спроводио доктор Менгеле и тортуру којој су били изложени од стране око 6.000 есесоваца, није преживело 960.000 Јевреја, 75.000 Пољака, 19.000 Рома...

Трећи комплекс, Моновиц, отворен је 31. маја 1942. године и био је радни логор фабрике "ИГ боје".

На простоу ужаса, највеће патње и зла, депортовано је 1,3 милиона људи из разних делова Европе. Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу, током суђења нацистима, сведочио да је до два и по милиона људи умрло у Аушвицу.

ЗАРОБЉЕНИЦИ су довожени у вагонима, где би их одмах по изласку чекали лекар и командир, који су хладно говорили "десно" или "лево". Лево је била смрт, одмах. У гасним коморама. У њој су била сва деца, мајке са децом, старци, слабији... А, десно је такође била смрт, али одложена. Јачи и издржљивији, отприлике сваки четврти, ишли су на принудни рад, у фабрику хемикалија. У фабрикама "ИГ боје" и "Круп", од 1940. до 1945, регистровано је 405.000 ропских радника. Њих 340.000 нестало је у стрељањима, пребијањима, од изгладнелости и од болести.

 

Припадници СС трупа су говорили жртвама да их воде на туширање, чишћење од ваши, а у гасним коморама, прерушеним у просторије за туширање, убијано је и по 20.000 људи дневно. У крцате пуне коморе, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Таблете циклона Б од којих настаје цијанид у Биркенауу, производиле су компаније из Хамбурга и Десауа - две и по тоне месечно. Након тога спаљивани су у крематоријумима, али када је процес ликвидација достизао такве размере да крематоријуми нису били довољни, паљене су ломаче на отвореном.

Посебне радне јединице логораша су клештима чупале златне зубе жртава гасних комора. Злато је топљено и транспортовано у Немачку. Лични предмети логораша су одношени у складиште, одакле су их по жељи узимали припадници СС.

Гасне коморе у Биркенауу СС је дигао у ваздух јануара 1945. у покушају да сакрије немачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале. Наредба да се побију сви преостали логораши није извршена у хаосу немачког повлачења. Близу 60.000 логораша натерано је на марш смрти према логору Лослау. Око 20.000 логораша из Аушвица успело је да стигне до логора Берген-Белзен у Немачкој, где су их ослободили Британци. Најслабијих 7.500 остављено је у логору. Њих је ослободила Црвена армија 27. јануара 1945. У логору су нашли и 348.820 мушких одела и 836.255 женских одевних предмета који су припадали жртвама.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Лех Валенса: Треба признати ко је ослободио Аушвиц

ДО ЛЕТА 1943. логором је командовао Рудолф Хес, који је после рата током суђења дао детаљан опис рада логора. Обешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Аушвица И. Монструозни доктор Менгеле, који је над логорашима спроводио стравичне експерименте, успео је да побегне ватиканским пацовским каналима у Аргентину где је живео до смрти 7. фебруара 1979. године. Његов идентитет је потврђен тек 13 година касније. За своје злочине никада није одговарао!

 

 

ПОКУШАЈИ БЕКСТВА

БЕКСТВО из Аушвица покушало је око 700 логораша, а 300 је и успело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бекству била је смрт изгладњивањем. Породице оних који су утекли су понекад хапшене и довођене у Аушвиц да би одвратили остале логораше од таквих покушаја. Ако би неко успео да побегне, СС би насумице бирао 10 логораша из његовог блока и остављао их да умру без хране.


ТРИ РАЗЛОГА ЗА ИЗБОР ЛОКАЦИЈЕ

ЗА изградњу највећег концентрационог логора на том подручју била су пресудна три разлога - У Аушвицу је постојала пољска касарна па је тако инфраструктура делимично постојала. Даљи аргумент за Аушвиц је била позиција уз железнички чвор, јер су се депортације углавном одвијале уз помоћ железнице. Последњи мотив је био велики и ненасељен простор, што је омогућавало лакше скривање дешавања унутар логора.

 


 

ЈЕДИНИ ЛОГОР КОЈИ НИЈЕ СРУШЕН

МНОГИ објекти логора Аушвиц су сачувани у оном стању у коме су их затекли припадници Црвене армије. Сви остали нацистички логори, које су ослобађали западни савезници су порушени, као и Јасеновац, и на њиховим местима се налазе само спомен-обележја.

Сачувани објекти овог логора, сведоче о неизрецивом ужасу Другог светског рата, и данас су музеј који сваке године посете хиљаде људи. Немих пред страхотама са којима се суоче обилазећи индустрију смрти, излазећи заувек промењени.

Они су званично под заштитом Државног музеја Аушвиц-Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за проучавање Холокауста. Унеско је овај логор 1979. прогласио делом Светске баштине под именом "Аушвиц-Биркенау - немачки нацистички концентрациони логор смрти".


ОКТОБАРСКА ПОБУНА

У ЛОГОРУ су постојале и јединице Специјалне команде коју су чинили изабрани логораши који су помагали у масовним погубљењима.

Седмог октобра 1944. године, када је командант био Артур Либеxеншел, припадници ове групације начули су да ће бити транспортовани у други логор и тамо ликвидирани, па су одлучили да властиту судбину преузму у своје руке. Напали СС стражаре камењем, секирама и импровизованим ручним бомбама. Есесовци су поставили митраљез за напад на њих, али су неки, ипак, успели да побегну. Резултат обрачуна било је 250 погинулих чланова Специјалне команде, али и тројице стражара СС, од којих је један спаљен жив у пећима крематоријума. У овој побуни уништен је Крематоријум ИВ овог монструозног логора.


ПОЗАДИНА РУСКО-ПОЉСКИХ НЕСПОРАЗУМА У ТУМАЧЕЊУ ИСТОРИЈЕ

РЕВИЗИЈА ИСТИНЕ

ПОЉСКО-руске чарке последњих недеља око правилног интерпретирања почетка Другог светског рата, подигнуте су на нови ниво, пред 75. годишњицу ослобађања Аушвица. Путин је пре четири дана присуствовао Светском форуму сећања на Холокауст у Јерусалиму. Његово присуство за пољског председника је било довољно да одбије позив.

Њихово укрштање "копаља" започело је после пада Берлинског зида, испочетка стидљиво и тихо, а потом све наметљивије и агресивније. Кулминацију је доживело пре десет година, 2009, приликом обележавања 70 година од почетка Другог светског рата. Од тада, ревизионистички мит о изједначавању Трећег рајха и Совјетског Савеза добио је право грађанства, најпре у Парламентарној скупштини Савета Европе, а потом и у низу европских парламената.

Печат на нови "доживљај прошлости" стављен је 19. септембра прошле године када је, на иницијативу Пољске и балтичких земаља, европски парламент, поводом 80. годишњице од почетка рата, усвојио документ "О важности очувања историјског сећања за будућност Европе" за који је гласало 535, а против било 66 посланика. У овом тексту се осуђује Пакт о ненападању између Немачке и СССР, који су потписали у Москви 23. августа 1939. године Рибентроп и Молотов. Другим речима, европарламентарци поручују да Други светски рат заправо није почео 1. септембра 1939, већ осам дана раније, 23. августа, када је овај споразум потписан.

 

Европарламентарци и плејада ревизиониста, предвођени пољском националистичком владајућом партијом, упорно пренебрегавају чињенице да је Европа тих година постепено тонула у рат. Попут лоптице која скакуће низ степенице - са степеника на степеник.

Март 1938. - Реч "аншлус" улази у историју. Хитлер окупира Аустрију. Септембра 1938. на реду је "минхенска завера" - пример аншлуса Аустрије примењен је на Судетску област у Чехословачкој. У пролеће наредне године окупиран је остатак Чешке, а Словачка постаје сателит-држава.

Чемберлен и Хитлер, одмах после договора у Минхену, потписали су 30. септембра енглеско-немачку декларацију о миру. Два месеца касније, 6. децембра 1938, потписана је слична француско-немачка декларација.

Анализом Минхенског споразума и тајног протокола Молотов-Рибентроп уочиће се да је акт о подели Чехословачке неупоредиво циничнији од договора о подели утицаја СССР и Немачке у Пољској и у балтичким земљама. У отимању чехословачке територије поред Немачке учествовале су и Пољска (која је приграбила Тјешинску област на северу) и Мађарска (заузевши неколико градова на југу).

Винстон Черчил ће доцније, када буде дошао на власт, рећи да су се Чемберлен (премијер Велике Британије) и Даладје (премијер Француске) одлучили за срамоту, уместо за рат. На крају су имали и срамоту и рат.

 

Све ово ће приморати председника Владимира Путина да покрене формирање документационог центра у коме ће бити изложени сви релевантни подаци о доприносу Совјетског Савеза у сламању нацизма.