Својевремено је за кошаркашки клуб “Макаби” из Тел Авива констатован својеврсни парадокс, јер је у питању тим из Азије, који претежно сачињавану амерички играчи пореклом из Африке, а такмиче се у Еуролиги.

Овај састав се међу домаћом популацијом обично назива “Понос Израела”, али већ скоро седамдесет година се тако може окарактерисати један други продукт - аутомат компактних димензија који је осмислио армијски официр Узиел Гал.

ДЕЧАЧКА СТРАСТ ПРЕМА ОРУЖЈУ

Још током одрастања у Минхену под именом Готхард Глас, радознали и инвентивни дечак је као десетогодишњак повредио руку покушавајући да од старе дугачке пушке направи краткоцевно лично оружје. Избегавши с родитељима 1936. године из Немачке на територију ондашње Палестине, у кибуцу Јагур се поново с истим жаром посветио својој страсти ка убојитим направама. Сазнавши да његов наставник географије има стару италијанску пушку на црни барут, продао је свој албум поштанских маркица и откупио своје ново оружје како би изводио експерименте. У школи се ускоро сазнало каква пасија га заокупља, па му се план поново изјаловио. Није се предавао, па је као петнаестогодишњак конструисао лук, који је могао да испаљује стреле у аутоматском моду, али о том његовом проналаску нема сачуваних података.

Тадашња британска управа палестинске територије није имала разумевања за његова стваралачка прегнућа, па је ухапшен и осуђен на седмогодишњу робију. Срећом, после две године затвора у Акри је амнестиран, а 1949. године као полазник официрског тренажног курса променио име у Узиел Гал и послао писмо својим претпостављенима, с детаљним описом савршеног аутомата који жели да створи. Потпуковник Меир Зореа је очигледно препознао таленат младог кадета и почела је сторија са срећним крајем, односно развој и успех аутомата неконвенционалног изгледа за то доба.

Пет и по година касније, у пролеће 1955. године, на традиционалној Паради независности, израелска војска је први пут приказала ново атрактивно оружје названо Узи, иако Гутхард/Узиел/Узи Глас/Гал није желео да добије име по њему. Скромно је изјавио: “Ја сам само вршио своју дужност у војсци, као што би учинио кувар или било који други припадник...”.

Фото: принтскрин YouTube

После неколико година, аутомат је постао прави светски хит, а конструктор добио прегршт националних признања и одликовања. Обично се барата податком да је тамошњи концерн ИМИ кренуо с продукцијом још 1951. године, а аутомат овог типа је усвојен у наоружање скоро стотинак земаља, за потребе припадника војске и полицијских служби. Почетком осамдесетих година 20. века појавиле су се компактније варијанте Мини и Микро Узи, прављен је широм света по лиценци или без ње, а нарочито је интересантно одакле потиче ауторова иницијална идеја, да сачини оружје тако неуобичајене концепције. У литератури се најчешће лаконски закључује како је био инспирисан чехословачким аутоматима серије Вз 23-26, односно њиховим прототипским претходником ЗК-476.

ПОУЗДАН У ПУСТИЊИ

Међутим, треба бити објективан и нагласити како је надарени Пољак Јиржи Подсековски, још током Другог светског рата на британском тлу осмислио концепт аутомата скоро револуционарне форме с телескопским затварачем и оквиром у дршци. Његов модел МЦЕМ-2 (Machine Carbine Experimental Model 2) је настао у време док је избегли Подсековски био у Великој Британији и део решења су тамошњи оружари искористили на каснијем аутомату Стерлинг.

Иако су чехословачка браћа Кауцки имала одређеног тржишног успеха са својим Самопал вз.48 (како су обично називани аутомати Вз 23, 24, 25 и 26), у калибрима 9x19 и 7,62x25 мм, Узиел Гал је први успео да створи оружје које је дословно завртело мозак читавом тадашњем свету. Аутомати тог доба су имали класичну конфигурацију са оквиром испред окидачке групе, а израелски модел је с истом дужином цеви (260 мм) био неупоредиво компактнији. Осим тога, одликовао се приручним командама и сасвим добром поузданошћу, у условима повећане микронске прашине пустињских предела Блиског Истока где је иницијално коришћен. Био је врло једноставан и прилично јефтин за масовну продукцију, управо оно што је требало израелским оружаним снагама у том периоду. Новоустројени Израел је ускоро после формирања, нападнут од својих арапских суседа Египта, Сирије, Либана и Јордана. Располагало се с врло мало оружја, тек неколико стотина митраљеза, десет хиљада пушака и око три и по хиљаде разних аутомата, а у првим борбеним редовима су се нашле и ловачке пушке. Нови аутомат је био идеалан за дејства на најкраћим дистанцама, користећи оквире капацитета 25 или 32 метка, једноставног система паљбе из отвореног положаја затварача, уз могућност селективне јединачне и рафалне ватре, с каденцом од око 600 метака у минути.

Нишани су били једноставни и прегледни, а оружје се одликовало са три сигурносна система: мануелном кочницом у виду полуге селектора, затим аутоматском на задњем делу рукохвата и додатном, која је кочила само затварач. Налик некаквом великом пиштољу, Узи је могао да се носи без много оптерећења, идеално за старешине, те одређене специјалисте попут посада возила и летелица, падобранаца, послужилаца система везе, али и за блиске борбе приликом упада у противничке утврђене положаје, где нема довољно маневарског простора.





АДУТ БОРАЦА ГРУПЕ 202

Супротно увреженим ставовима, Узи није био стандардно оружје израелске пешадије, која се у време тих интензивних сукоба највише поуздала у своје бојне пушке система ФН ФАЛ. То је и разумљиво, с обзиром да је аутомат био ефикасан само до педесетак метара удаљености до циља, насупрот оптимистично градираним нишанима за даљине од 100 и 200 метара. Сачувани су подаци из борбене употребе, према којима је 1956. године група израелских бораца из Групе 202 на Синајском полуострву, управо аутоматима Узи, надвладала египатске супарнике код пролаза Митла, током акције чишћења тамошњих пећина. Слична сцена се одиграла и против Јорданаца на Западној обали, те Сиријаца на Голанској висоравни.

Упркос тим почетним успесима, ускоро се дефинисала потреба за правом јуришном пушком у рукама израелских војника, јер су противници имали ненадмашне АКМ. Због тога је израелска армија опремила своје формације америчком М16 и касније домаћом конструкцијом Галил калибра 5,56 мм. Највећи успех овај аутомат је доживео ван граница матичне државе, јер су га у наоружање војске усвојиле тадашња Западна Немачка, Белгија, Јапан, Бразил и Перу, откупивши и лиценцу за производњу. Преко 90 других држава га је купило за различите безбедносне службе, а од раних шездесетих је постао својеврсни статусни симбол паравојних групација, разних телесних стража и нарочито међу криминалним миљеом.

У том смислу, потребно је указати како се ово (увелико легендарно) оружје показало на различитим пољима примене. С обзиром да је изворно конципирано за војне намене, од раних шездесетих година прошлог века, Узи је коришћен широм света као својеврсни PDW због малих габарита, али се временом увидело како је ипак за војску потребно нешто снажније од аутомата у пиштољском калибру. Мала ефикасна даљина дејства и недовољна ефикасност метка 9x19 мм су окарактерисани као озбиљан недостатак, што остаје тешко решив проблем и данас.

ОМИЉЕН МЕЂУ ТЕЛОХРАНИТЕЉИМА

Полицијске формације су за своје упадне тимове временом јасно декларисале конкурентски Heckler und Koch MP5, као најпримеренији избор, иако се и за овај немачки аутомат може констатовати како је прецењен по више основа, а идеално решење још увек не постоји. Но, јунак наше приче је истинску славу задобио међу телохранитељима јер је (нарочито верзија са склопивим металним кундаком) могао прикривено да се носи испод комотније цивилне одеће, у такозваној актен ташни и на друге начине, који омогућавају брзо дејство у критичним ситуацијама непосредне блиске опасности. Наравно, било је и можда превише театралног позирања корисника тог типа ради импресионирања околине. Уобичајен призор кроз деценије су били припадници неке од служби обезбеђења, који наглашено приказују своје Узи аутомате, држећи их једноручно подигнуте увис, или ослоњене уз бок. Старији читаоци ће се присетити атентата на председника Сједињених Америчких Држава Роберта Регана у пролеће 1981. године, када је психотични Џон Хинкли испалио шест хитаца користећи јефтини револвер РГ-14 калибра .22 ЛР. У општем метежу који је настао, агенти америчке Тајне службе су разнолико реаговали, па је Тим Меккарти погођен док је сопственим телом заклањао председника, а Роберт Венко је потегао управо аутомат Узи, у циљу расклањања гужве, спречавања линча атентатора и превентивно у случају да Хинкли има саучеснике. Фотографије и снимци с лица места на којима се види узнемирени и дезоријентисани телохранитељ, тих дана су изазивали опречне реакције, јер се у историји више пута дешавало да током неког атентата највише пострадалих буде од неконтролисане реакције “бранитеља и заштитника”.

Као што је већ уобичајено, израелски аутомат је у исто време глорификован и ниподаштаван на основу употребне вредности. Непосредни корисници су хвалили његове компактне димензије, општу издржљивост конструкције и потенцијал да се краћим контролисаним рафалима успешно дејствује на најближим одстојањима у специфичним условима борбе када је простор лимитиран. Са друге стране, они без икаквог конкретног искуства су ковали у звезде хипотетичку могућност да се једноручно “полива” рафалном паљбом уоколо, јер њима учинак на циљу и није био од пресудног значаја. Такав приступ је допринео да апсолутно сваки амбициознији преступник од формата пожели да поседује управо Узи, амерички Инграм сличне концепције или неки други „праy анд спраy“ аутомат што мањих димензија, а веће брзине паљбе.






ГЛОРИФИКОВАЊЕ И РЕАЛНИ КВАЛИТЕТИ

Једним делом је томе кумовала и кинематографска индустрија, па су небројени акциони филмови приказивали како се модерна пуцњава највишег интензитета не може замислити без неког корисника Узија, који „полива“ све уоколо дугим рафалима. Временом су визуелна допадљивост и опција да малогабаритни аутомат увек остаје у крупном кадру, учиниле да се у филмовима користе необични начини отварања паљбе, попут „гангстерског“ који подразумева закретање улево за 90 степени по вертикалној оси, а посебна прича је такозвани „акимбо“, односно по један примерак аутомата у свакој шаци и решетање без нишањења.

Не желећи да таквим неозбиљним играријама уопште придајемо пажњу, недавно смо искористили прилику да испробамо један примерак оригиналног израелског аутомата из раније продукције, верзију пуног формата са дрвеним кундаком. У односу на искуство с било којом другом концепцијом аутомата, овде је нужно извесно привикавање. Као и код сродног америчког Инграма, те директних копија Еро из Хрватске и нашег М97, стрелци са ситнијим шакама морају да обрате више пажње да ли су дланом доминантне шаке довољно притиснули аутоматску кочницу, како би се омогућила паљба, а онда позиционирати кажипрст на адекватан начин, ради контроле хитаца уколико се дејствује рафално. У супротном, Узи има тенденцију да се после првог испаљеног метка помери из линије нишањења и могуће је само шенлучење без иоле прихватљивог учинка на циљу.







Располажући квалитетном муницијом ужичког “Првог партизана” 9x19 мм са зрнима типа ФМЈ масе 8 грама, на метама удаљеним 50 корака, из стојећег става и јединачном ватром успевали смо да пласирамо поготке управо у жељени простор, а оружје је било прилично стабилно чак и када је испаљивано више хитаца заредом. Међутим, једино кратки рафали од два до три метка имају смисла, чак и када је удаљеност до мете двоструко мања. Без обзира ко од присутних стрелаца с прилично искуства се опробавао, расипање погодака је било неизбежно. У поређењу са Х&К МП5, који сада служи као меродавни еквивалент широм света, предност бисмо у свакој ситуацији дали немачком аутомату. Али, с обзиром на општу намену и ниске трошкове продукције, у случајевима неког опсежнијег сукоба, не треба отписивати било који аутомат сличне концепције, јер ће проналазак Узиела Гала још дуго бити прихватљив избор разних герилских покрета.