ОД ПАДА Берлинског зида сведоци смо постепеног процеса ревизије историје, процеса прања руку који су започели европски парламентарци изједначавајући Хитлеров Трећи рајх и Совјетски Савез, у чијој је позадини порицање злочина који су обележили готово цео прошли век. Ново ишчитавање учитељице живота, наравно, није могло да заобиђе ни Србију. У сукобу двеју страна, ма каквог карактера он био - политичког, дипломатског, економског, а нарочито ратног, како је говорио стари циник, увек прва страда истина. И баш то смо доживели, ових дана, после усвајања Закона о слободи вероисповести у црногорској скупштини и првих реакција незадовољних грађана, изласком на улице, широм ове комшијске и "братске" државе.

Више од 120 интелектуалаца и јавних личности са простора бивше Југославије потписало је апел упућен међународној јавности, од које траже да осуди "политичку, црквену и медијску кампању" из Београда којом се "угрожавају мир и стабилност" у Црној Гори и региону.

Они наводе да су стратег, покровитељ, логистичар и наредбодавац последњег покушаја дестабилизације Црне Горе, власт у Србији и Српска православна црква, упозоравајући на "споменике" политике званичног Београда - геноцид, етничко чишћење, масовне ратне злочине против хуманости почињене у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову. Шира јавност је углавном обавештена о потписницима ове срамне јадиковке светским моћницима. Поменућемо само неке од оних који су у минулим бурним годинама затурили истину и своје учешће у догађајима за које данас искључиво оптужују Србију. У свом слепилу, за које је је исправније рећи мржња, они не виде уздржаност српског државног врха у догађајима у Црној Гори.

МЕЂУ првим потписницима су Стјепан Месић и Милан Кучан. "Чувени" Стипе, који је изговорио реченицу да је испунио задатак и да Југославија више не постоји, смогао је снагу да потпише документ у коме се говори о геноциду и етничком чишћењу које је спроводила Србија. Па да га подсетимо на геноцид, ако у његовом матерњем језику та реч још постоји, који су Хрвати спроводили над Србима. Готово три деценије пре оснивања логора Јасеновац, кад је почео Велики рат, са територије Хрватске, Босне и Херцеговине и Словеније мобилисано је "најмање 500.000 војника" који су напали Србију.

У бечким, али и у загребачким архивима, лако је пронаћи документа да је "најхрватскија" војна јединица био 13. загребачки корпус, а најелитнија формација 42. домобранска дивизија названа "вражјом". Подручје на којем је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва из 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. У шабачкој цркви запаљено је неколико стотина стараца, жена и деце. Двадесет осам година касније то исто ће се десити у цркви у Глини.

О ОВИМ злочинима сведочили су дописник париског "Илустрасиона" Анри Барби и чувени амерички новинар Џон Рид. Рид је бележио како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успе да се пробије из тог огња. Писао је о деци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама... А све те злочине забележио је и швајцарски криминолог и форензичар Арчибалд Рајс.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Црна Гора БРАНИ светиње: Хиљаде људи на улицама, 17.000 Беранаца пред Ђурђевим ступовима, први пут литија у Даниловграду (ФОТО/ВИДЕО)


А шта ћемо са Јасеновцем, Госпићем и шкрапама по Босни, Херцеговини, Далмацији, Лици... које су пунили Месићеви сународници који су на капама носили слово "У". Зна ли Стипе како се то зове... и да ли се сећа ручка који је лорд Карингтон приредио у Хагу, октобра 1991. године, када је "са пуним устима хране, псовки и, коначно, пријетњи, како ће управо он (Месић) вешати председника Србије на Теразијама у Београду" (Момир Булатовић "Правила ћутања").


Манастир Острог


А шта то беше "Олуја", да то није можда етничко чишћење? Да ли се господин Месић пре олаког стављања потписа на апел у коме се тврди да је етничко чишћење "споменик" званичног Београда запитао колико је његова "домаја" вратила Срба на своја вековна огњишта. Шта је он учинио док је био на челу Хрватске? И каква је судбина четврт милиона људи које је протерала његова нова независна Хрватска? Чије је гесло - трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити?

"Олуја" и прогон Срба из Крајине није прва хрватска "хисторијска акција" протеривања народа који се крсти са три прста. Према евиденцији немачких окупационих власти, у августу 1941. у Србији је регистровано чак 104.000 избеглица из Независне Државе Хрватске. Да ли је Месић баш случајно потписивао пензије усташама и да ли је баш случајно почасни грађанин Подгорице?

ПРОГОН и избеглиштво је у неку руку и везивна тачка између Стјепана Месића и испод њега потписаног Милана Кучана, на листи оних који су дигли глас "упозорења да Црну Гору угрожава српска власт". Повезаће их Месићев рођени стриц Марко, који је био припадник елитне 369. усташке пуковније коју је Павелић послао да заједно са јединицама Вермахта освоји Совјетски Савез. Због испољене храбрости у борбама против Црвене армије, сатника Месића Хитлер је одликовао два пута, а Павелић трипут. Хитлер га је одликовао Железним крстом другог степена и Железним крстом првог степена, а Павелић Војничким редом железног тролиста четвртог степена, Војничким редом железног тролиста другог степена са правом на назив витез и Великим витезом хрватског железног крста, чиме је аутоматски стекао право да титула витез постане саставни део његовог имена и презимена.

Али витез Месић наћи ће се међу 360 усташа које су заробљене подно Стаљинграда у Другом светском рату. После "преваспитавања" од стране совјетских комесара, постаје командант Југословенског батаљона, чији су припадници иначе били његови дојучерашњи саборци - усташе. Уз дозволу маршала Јосипа Броза Тита, ова јединица стиже у Југославију и дејствује у рејону између Чачка и Горњег Милановца.

САДА на сцену ступа Кучан. Рођен је 14. јануара 1941. у селу Крижевци у Прекомурју, на словеначко-мађарској граници, где су му родитељи били учитељи. У реци избеглица из Словеније, које су Немци протерали у Србију - по неким изворима било их је између 60.000 и 70.000, наћи ће се и шестомесечни Милан са оцем Коломаном и мајком Маришком. Рат ће провести у Горњем Милановцу.

Када су јединице Народноослободилачке војске 1944. године прешле Дрину и ушле у Србију, отац Коломан прилази партизанима. Али био је худе среће: непосредно пред ослобођење Чачка, распоређен је у јединицу којом је командовао Марко Месић. По многим сведочењима, Стјепанов стриц је из неутврђених разлога наредио да се Миланов отац стреља са групом бораца из тог краја. Милан Кучан ће се о детаљима овог злочина крајем осамдесетих година лично распитивати код дописника "Експрес политике" из Чачка.

Стјепан Месић

Ваља памтити да је Србија, и сама окупирана, братски прихватила словеначке избеглице, а један од њих био је и дечак Милан Кучан, који ће 50 година потом постати председник Републике Словеније. И тај председник Милан Кучан је, 26. јуна 1991. године, на седници председништва СР Словеније, прочитао Декрет о отпочињању оружане акције против СФРЈ и наредио да се користи тешка артиљерија у нападима на јединице ЈНА. Да се подло пуца на војнике ЈНА из Србије, синове и унуке оних домаћина који су са Словенцима делили последњу кору хлеба. На 2.000 војника, који су уместо бојеве имали маневарску муницију, кренуло је 35.000 територијалаца. Кучан се обратио грађанима Словеније са захтевом да одбију сарадњу са ЈНА и њиховим породицама, укључујући и указивање медицинске помоћи.

У НАСИЉУ које је потом уследило убијени су 44 припадника ЈНА, шест официра, седам подофицира, 30 војника, међу којима 11 несрпске националности, док је 184 припадника ЈНА рањено. После десетогодишњег натезања Словенија је признала да је 1992. избрисала 18.305 грађана из регистра сталног пребивалишта, а по подацима из јануара 1993, од 1990. се из Словеније иселило око 30.000 Срба. И дан-данас Срби, иако су најбројнија национална мањина, нису добили тај статус.

У два наврата су српски војници ушли у Словенију на захтев њених житеља и њиховог друштвеног и политичког руководства. И 1918. године, када су Италијани били на само 10 километара од Љубљане, и потом 1945, када је партизанска војска, сачињена углавном од Срба, уз малу помоћ словеначке "Ослободилне фронте", протерала окупаторе из Словеније. Оба пута су Срби дочекани с цвећем и песмом, као спасиоци "од сталних територијалних аспирација суседних држава".


Милан Кучан

И СЛОВЕНЦИ су у два наврата долазили у Србију. Први пут 1914, када је код њих настала крилатица "Србе на врбе". Изговорена је 27. јула, дан пред аустроугарски напад на Србију. И неће дуго потрајати до испуњења ове претње. По врбацима, дрвећу и мачванским воћњацима висила су тела домаћина стараца, жена и деце. Хорде словеначких солдата, убица, паликућа и пљачкаша, у суровости нису заостајале за хрватским и муслиманским региментама. Аутору крилатице "Србе на врбе" Марку Натлачену није сметало да пред Други светски рат постане бан Дравске бановине.

Други пут, Словенци ће се присилно обрести у Србији 1941. године. Тада су се синови и унуци оних који су вешали претке домаћина који су их дочекали раширених руку верали по тим истим воћњацима и брали плодове као да су њихови.

О дволичности Словенаца занимљиво сведочанство је оставио Момир Булатовић у књизи "Правила ћутања": "Мене су чланови Председништва СКЈ из Словеније, Борис Мужинић и Милан Кучан, предлагали за искључење из СКЈ јер је организација СК Црне Горе званично на свом конгресу (мај 1989) затражила увођење вишепартијског система као најефикаснијег средства за демократски развој земље, што је било дубоко супротно Статуту СКЈ који су они бранили од мене... Касније ће се они представити као вечите демократе..."


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: "И овим скупом ћемо, мирно, молитвено и на демократски начин исказати своје неслагање": Позив градоначелника Будве на молебан у цркви Свете Тројице


ДА ли су Месић и Кучан пожурили да ставе свој параф, као други и трећи потписник апела, зарад мира и солидарности у региону (такву бригу нису показивали пред рат пре три деценије), или да по виђеном диктату из Брисела склоне са историјске сцене злодела у којима су учествовали припадници њихових народа у 20. веку?


Момир Булатовић

И ето нас поново на почетку приче којом потписници апела упозоравају на погубне последице политике званичног Београда и исказују бригу за све балканске народе. Да се нису можда уплашили Охридског споразума и гесла "Балкан балканским народима", па под фирмом "пружања добрих сугестија међународној заједници", по добро опробаном и већ виђеном и доживљеном сценарију инспирисаном америчким вестерн филмовима, крећу у медијску и дипломатску слику о "добрим" и "лошим" момцима? Добрима ће се све опростити (потписницима апела и Црној Гори). "Лошим момцима" (државном руководство Србије) никаква дела, чињења, па чак и претерана уздржавања од реакције на оно што се дешава са Србима у држави подно Ловћена, неће ништа помоћи да се о њима промени слика.


МИЛО И ЗЕКО МАЛИ ОТИМАЧИ ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ


АКО пажљивије прелистамо историјске записе видећемо да новоусвојени Закон о слободи вероисповести у Црној Гори, којим се предвиђа да држава постаје власник свих верских објеката који су изграђени до децембра 1918. године - уколико верске заједнице не докажу власништво, није првина у Црној Гори. Митрополији су већ једном одузета сва непокретна манастирска и митрополитска имања. Било је то у време владавине синовца и наследника чувеног владике Рада, Петра ИИ Петровића Његоша, Данила, кога је због ниског раста народ прозвао Зеко Мали. Он је одлучио да се не замонаши и отада је престало постављање црногорских владика из братства Петровић-Његош. Данило Петровић се уз писану подршку руског цара Николаја И прогласио за наследног књаза црногорског и одвојио црквену власт од световне. Одмах по преузимању власти Мали Зеко доноси одлуку да држава присвоји сву црквену имовину, а првом владици после Петровића, Далматинцу Никанору Ивановићу (1852-1860), његовом придворном архимандриту и протођакону, одредио је плату из државне благајне.

Следствено логици да је почетком друге половине 19. века држава присвојила непокретну имовину, Митрополија црногорско-приморска може да докаже да су до тада у њеном власништву били манастир Острог, подигнут у 17. веку, Морачки храм изграђен 1252. године, Цетињски манастир посвећен рођењу Богородице (сазидао га 1484. Иван Црнојевић), манастир Савина који потиче из 1030. године, Подмаине подигнут 1630, манастир Ђурђеви ступови код Берана (саградили су га Немањићи у 13. веку)... У надлежности Епархије је и једна од најстаријих и највреднијих цркава на територији Црне Горе - Храм Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу из 1190. године (за потребе тог храма написано је Мирослављево јеванђеље), па манастир Пива подигнут између 1573. и 1586. године...