Поводом самита у Лондону: Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго.

Kонструкционе слабе тачке НАТО-a постале су видљиве. Оне нису никаква тајна, ма колико се шефови влада држава чланица трудили да их прикажу таквим.

ПОВЕЉА УН

Ствар почиње тиме што смернице америчког председника о политици безбедности предвиђаjу потпуно раздвајање употребе војних снага од Повеље Уједињених нација. Сједињеним Државама је нормалан ниво права онај из 1939. године, иако би рат, према Повељи Уједињених нација, требало осудити као консеквенцу два ужасна светска рата. Примена војних средстава морала би да буде стриктно везана за одлуке Савета безбедности Уједињених нација и уопште за право на самоодбрану као право које произлази из Повеље Уједињених нација.

Организације попут НАТО-a требало би дозволити само ако су усклађене с Повељом Уједињених нација, што значи искључиво у оквирима међународног права.
Свакоме је јасно да ови постулати и количина америчке моћи дословно разарају државе чланице НАТО-a. Оне су принуђене или да учествују у ратовима који се воде у америчком интересу, или да се изложе опасности да буду уништене у својој супстанци, и кога брига за међународно право.

РАТ ПРОТИВ СРЈ

Најкасније од случаја рата против Савезне Републике Југославије, који је вођен противно међународном праву, свима се демонстрира шта ово значи. Сједињене Државе воде рат из два разлога: њиховом глобалном ширењу не сме нико више да стане на пут. Уз то, досадашњи дуготрајни рат треба да осигура да никоме никада не падне на памет идеја да постави питање одговорности вођства Сједињених Држава према критеријумима Нирнбершког процеса.

ПОЛОЖАЈ ПУДЛИЦЕ

Овај „положај пудлице“ држава чланица НАТО-a, који се огледа у њиховој зависности од Сједињених Држава, посебно је уочљив у једном аспекту: обавезе међусобне подршке према НАТО уговору. Колико данас или сутра можемо читати о НАТО сусрету на врху у Лондону, и намери да се ојача обавеза међусобне подршке. Шта би она друго значила до сагласност с потпуном америчком слободом деловања?
Правна обавеза међусобне подршке постојала је у уговору у темељима данас непостојеће „Западноевропске уније“. У њему је било јасно записано како треба да се поступи у случају евентуалног војног напада на неку од чланица. Војни одговор је био, према овом споразуму, неизбежан. НАТО методе нису у складу са овим споразумом. Према њему, све је могуће, у распону од израза жаљења – бива, имали сте пех – па до употребе војне силе.

Прочитајте још - Макрон упозорава: НАТО на самрти, Европа на ивици понора

Управо би требало да источноевропске државе, које се сваког трена костреше против Руске Федерације, буду свесне ове ситуације у својој практичној политици. Једно је гужва, али гужва се ретко смирујe онда када је њено смиривање од значаја. Амерички интереси одређују догађаје, чак и у оном њиховом стадијуму када јавност у државама чланицама почиње да кључа.

ЛОНДОНСКО МРТВОРОЂЕНЧЕ

Овај сусрет на врху, који је током два дана прошле недеље одржан у Лондону, већ сада је „мртворођенче политике безбедности“. То се јасно види на две околности: по огромној висини војних издатака којима ниједна држава на глобусу не може ништа да супротстави, и по томе да би они требало да се стално повећавају.
Тиме ће бити угушени цивилни циљеви националних друштава, од борбе против климатских промена до социјалних средстава или до тежишта проучавања будућности који се намећу својом хитношћу.

Двадесет година након краја првог Хладног рата можемо мирне душе да поручимо НАТО-у: Ништа друго и не знате до дронова и тенковских ланаца. Само они који су доживели Хладни рат могу да сањају о Хармеловом извештају и поштовању Хелсиншког процеса из 1975. Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго.

А како би и умео? Руска Федерација жели сарадњу и учешће у заједничком систему безбедности, а управо то неће ни по коју цену да прихвате англосаксонске силе које доминирају НАТО-ом. Из овога логично следи снажно наоружавање, па куд пукло да пукло, јер мирни односи с Руском Федерацијом или, недајбоже, „Европа као заједнички дом“, у визури англосаксонске политике нису могући.

Недостатак убедљиве концепције споразумевања говори више од хиљаду речи, и разоткрива положај подјармљености западноевропских држава у НАТО-у који открива њихову растућу немоћ.

Лондон из ова два дана, такође, подсећа нас на историју оснивања НАТО-а и чувену изреку првог генералног секретара НАТО-а, господина Исмеја. По њој је credo НАТО-а, као консеквенце савезничке политике у Другом светском рату који је вођен против Немачке, био: „Да се Американци укотве у Европи, да се Немци ушкопе и да се Русима не допусти приступ Европи.“

Генерални секретар Уједињених нација Гутереш је пре неколико дана говорио у Берлину о слабљењу глобалне америчке моћи. Да ли то говори НАТО-у да треба да одустане од своје улоге у случају Немачке, и да се Русији омогући европско учешће у обезбеђивању мира? Што се тиче Русије, француски председник Макрон размишља у том правцу. Лондон је у сваком случају, од Шарла де Гола у последњем светском рату и лорда Милнера из доба прелаза у нови век, потпуно погрешно место за концепте мира.

(Извор: Печат/ Вили Вимер)