БУРА око именовања дела улице Стјепана (Стевана) Филиповића, прво у Емила Першке (фудбалског репрезентативца Краљевине СХС, касније полицајца у НДХ), а затим у Тараишку, отворила је питање како се у Србији мењају имена пешачких зона, саобраћајница, тргова, и ко их заслужује, а ко више не.

Увођењем вишестраначја, штошта је преименовано: школе, библиотеке...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Јефтиније услуге и рад извршитеља: Шта нам доносе нови ценовници накнада за извршења?

Огроман број партизанских и хероја радничког покрета у новом, вишепартијском друштву изгубио је значај, па су тако без улица остали маршал Тито, Иво Лола Рибар, Ђура Ђаковић, али и руски маршал Толбухин и генерал Жданов, чије су јединице ослобађале Београд. Ова потоња двојица касније су ипак добила улице на Новом Београду, али је револуционар Гоце Делчев морао и буквално да оде у историју и уступи своју улицу руском маршалу. Иначе, руска имена скидана су са улица после рата чак два пута и наново враћана, кад би се поправили односи са СССР.

Без улице је остао и студент Правног факултета Жарко Мариновић, због ког се 4. април обележава као Дан студената. Тог датума 1936. године овај млади антифашиста и члан Комунистичке партије убијен је ножем на демонстрацијама код Медицинског факултета у Београду. Једна дедињска улица носила је његово име све до 2004. године, када је названа по индустријалцу Ђорђу Радојловићу, несталом 1945. у затвору Озне.

Предрасуда је да је тренд преименовања наступио после Другог светског рата, када је нпр. Улица краља Петра преименована у 7. јула, а Кнежев трг у Трг републике. Да се именима играло одвајкада, слажу се историчари Милан Кољанин и Миле Бјелајац, директор Института за новију историју, који је и сам у једном моменту био члан градске комисије надлежне за та питања.

Стеван Филиповић

Да тако ипак не мора да буде, доказ је Мајски преврат 1903. године, после ког Карађорђевићи нису преименовали Булевар краља Александра (Обреновића). Али, најчешће се дешавало супротно.

- У Београду је пре Другог светског рата улицу имао генерал Петар Живковић, али ју је изгубио одмах пошто је смењен, 1936. - каже Бјелајац. - Током рата многа имена су промењена.

Како тврди Кољанин, само у једном наврату 1943. године измењено је стотинак назива. Масовно су скидана имена савезника и српских бораца у Првом светском рату, као и јеврејски топоними. Тада је улицу изгубила и леди Каудри, која је изградила Меморијалну болницу на Дедињу (Железничка болница).

Жданов и Толбухин изгубили су улице у Београду 1997, а враћене су им 2016.

А после Другог светског рата са табле је склоњено име Розали Мортон, америчке мисионарке, која је након Првог рата сакупила стотинак наше деце и повела их на школовање у Америку.


Генерал Жданов (десно) са Пеком Дапчевићем у ослобођеном Београду

Кољанин каже да су градски топоними знаци једног времена и да, мењајући њих, прекрајамо историју:

- У свакој комисији требало би да буду историчари, који би се залагали за то да се део наше историје не брише на овај начин. И неко би требало да води рачуна о томе да се не мењају имена улица да би им се дала друга којих већ има. На пример, име Вељка Лукића Курјака заменио је Павле Јуришић Штурм, у улици где је Војна академија, мада већ постоји Штурмова на Дедињу. Улица 29. новембра преименована је у Деспота Стефана (Лазаревића), иако већ постоји Високог Стевана на Дорћолу. Питам се да ли је комисија знала да је у питању иста особа.

Бјелајац каже да је комисија у којој је он био пре 15 и више година успела да "спасе" на градској мапи имена маршала Бирјузова и Јелене Ћетковић.

- Уместо маршала Бирјузова, предлог је био да се улица поново назове Космајска. Срећом, нисмо се обрукали пред Русима. Аргумент нам је био увек исти - да грађани не воле када морају да ваде нова документа и имају додатне трошкове. Суштински, ти наводни захтеви старих Београђана врло су недоследни, јер зашто онда не траже да се врате имена Кланичка, Кожарска, Цигларска?

Фото К.Михајловић

Бјелајац се пита и зашто би се склањала имена младих скојеваца, који су убијани у ужасним мукама у немачким затворима због идеала, када се ничим нису компромитовали.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
У Чикагу умро последњи београдски господин: Боба Бојовић је био човек који је век проведео поред краљева, председника, маршала, удбаша и мафијаша!

- Био сам против тога да се мења Улица маршала Толбухина у Макензијеву, јер је Макензи био мешетар, који је јефтино купио земљиште око Славије, испарцелисао га и продавао - каже Бјелајац. - Желели су да скину и Улицу Риге од Фере и замене маршалом Пилсудским, али смо објаснили да Београд мора да има реципроцитет са светским метрополама.

ПРОЦЕДУРА

ИНИЦИЈАТИВУ да нека улица промени назив може да преда било који грађанин или удружење Комисији за именовања. Донету одлуку Комисија шаље на мишљење Министарству државне управе и локалне самоуправе. Уколико га ова прихвати, предлог се прослеђује Скупштини града на усвајање.

Фото М.Анђела

ЋИРИЛОВ

ПРВИ председник Комисије за промену назива улица у Београду 1991. године био је Јован Ћирилов, а од 1991. до 1996. уследила је велика акција преименовања улица. Тај тренд траје до данас.