УВЕЛИКО смо крочили у период крсних слава, које носе бројне родбинске и пријатељске сусрете. Предуслов да би били добар домаћин, али и пристојан гост јесте превазилажење себичности и саможивости.

Познато је да не мислимо сви на исти начин, и зато имамо различита уверења и опредељења. Ко је сигуран у свом уверењу не види другог и другачијег као непријатеља, већ као слободну личност која има сопствени вредносни систем.

Под теретом обожавања себе и групе којој припадају, међутим, појединци умишљају да без мржње према свему другачијем не показују довољно лојалности. То доводи до "дреке идентитета" јер, социолошки речено, на тај начин граде "идентитет отпора".

Човек човека брзо и непромишљено прецртава не увиђајући како постаје жртва сопствене скучености и неспремности да саслуша разлоге других. Да, то се догађа у наше време и међу нама. Ту не може бити победника, јер сукоб се само продужава под теретом нагона да једни друге што више омаловажимо и обесправимо.

Може ли се боље и другачије? Може!

Потребно је само бити бољи човек. За то је потребно да у себи гледамо оно најгоре, како бисмо ми постали бољи. У другима потребно је да видимо оно најбоље, како бисмо превазишли мржњу. Има још увек у свакоме од нас довољно добра, нажалост и превише зла, али ако тражимо излаз онда је неопходно да уђемо најпре у своје унутрашње биће и почнемо расправу у себи са собом. Што пре то учинимо веће су могућности да разумемо једни друге.

Сусрети у свечарским домовима требало би да буду промоција доброте, културе дијалога и различиотости. Тада ће славска трпеза бити стварно благословена. Благослов јој дају дају присутни и тада све што је послужено "у славу Божију и светитеља" добија праву меру и стварни смисао.

Различитост мишљења не би требало да покреће непрестане сукобе, нарочито не у свечарском дому и за славској трпези. Суздржимо се од жеље за прогоном неистомишљеника трудећи се да усмеравамо ток разговора руководећи се начелом: Лепа реч и гвоздена врата отвара.

Ако сви присутни осмисле себе преиспитивањем своје доброте и обична слава може да преусмери и њихове животне токове ка бољем разумевању. Због тога је важно да на дан славе домаћин и гости разумеју смисао окупљања и упознају живот светитеља. То ће, сигурно је, помоћи свима да покушају да буду бољи.

Свечарска трпеза на најбољи могући начин осликава стање друштва и сваког појединца и свако од нас допринеће промени набоље тако што ће се бавити собом и својим недостацима, а не другима и својом нетрпељивишћу и мржњом. Вреди покушати. Ко истраје у оваквом самопревазилажењу осетиће радост вере која је другачија од весеља гозбе.

Радост вере извире изнутра и неусловљена је било чиме споља. Њој не треба никакво пиће да би човек био "весео", јер унутрашња родост извире из сазнања да је човек убедио себе да је боље бити добар, него бити у праву.

Спремајући се да дочекамо госте или да будемо угошћени можемо ли превазићи све своје тескобе и незадовољства у свечарском дану? Уколико тада успемо у томе, сигурно је да ће и остали дани бити бољи. Свако надјачавање и препирка са жељом да некоме нешто наметнемо само нас додатно обесхрабрује за доброту.

Зато, покушајмо да будемо бољи једни према другима, бар на један дан. На слави, на пример. Доброта је у нама, само је, свесно или несвесно, превиђамо.