СРПСКОЈ патријаршији 21. век донео је савремену рестаурацију црквеног поретка какав је постојао пре суморне епохе комунизма и остварење својеврсне симфоније у односима са световном влашћу. Држава је углавном вратила одузету црквену имовину, реафирмисала веронауку у образовном систему, преузела део обавеза које се тичу доприноса свештеника... Упркос законској одвојености државе и цркве, заживео је својеврстан склад, сарадња и узајамно поштовање.

Неколико деценија проведених у ери транзиционог посткомунизма, спрам свеукупне црквене историје, не чине велики период, па многе сфере још чекају прави одговор Цркве. То се пре свега односи на изазове савремености, многобројна искушења са којима је суочен човек данашњице, али и многобројне политичке и геостратешке проблеме са којима се суочавају наш народ и држава.

И у актуелно време показује се и доказује древна, светосавска, органска веза између српског народа и његове Цркве. Другим речима, све муке које тиште наш народ подједнако боле и Српску православну цркву. Њих није мало, нити су брзо и лако решиви.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Српска црква делила судбину свога народа


Патријарх, готово сви архијереји, већина свештеника, монаха, као и истинских верника на питање о највећем искушењу Српске цркве, дала би готово па једнодушан одговор - Косово и Метохија. Упркос великој дипломатској борби државе, принципијелном ставу и консензусу народа, будућност покрајине и даље је непредвидива. Црква је, међутим, дала свој одговор - Косово је душа нашег народа, српски Јерусалим, и никада га се неће и не може одрећи. У корист овог става иде и историјско искуство - на Косову и Метохији смењивале су се државе - туђе, као и наше - али је црква непрекидно обављала своју мисију, окупљајући народ и негујући Христову реч.

Непобитна је чињеница да је савремено време пред Цркву ставило и неколико изузетно великих изазова у региону. У готово свим земљама постјугословенског простора Црква је суочена са проблемима. У Црној Гори Митрополија црногорско-приморска проглашена је за непријатеља број један неоцрногорске, монтенегринске идеологије која, одступајући од историје, традиције и природних веза, системски дискриминише српски народ. Безбројни су покушаји да се Цркви одузме право на слободну реч и мисао, статус, па чак, мимо сваког савременог правног стандарда и европске праксе, и имовина која јој по природи припада.

Случај за себе је Хрватска, из које је деведесетих година протерана већина српског становништва. Митрополија загребачко-љубљанска, као и остале епархије Српске цркве, редовна су мета екстремиста, на које тамошња власт гледа прилично благонаклоно, неретко и уз отворене симпатије. Ситуација је посебно драматична у Македонији, где је на делу вишедеценијско расколничко деловање МПЦ, која одбија сваки дијалог и договор са канонском црквом.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ОСАМ ВЕКОВА СПЦ: Чврста брана крхке државе


"Црква је вечито млада и актуелна", став је који се често чује међу верницима. Од СПЦ се, међутим, очекује и да на темељу теологије и еклесиологије понуди и одговоре на многобројна питања која притискају савременог човека. А њих је прегршт.

У овом кругу тема свакако су питања слободе, телесног и психичког интегритета човека, односа према кључним тачкама секуларизације, екологије, биоинжењеринга и биоетике, технологије... Црква ће, другим речима, бити иста и у вековима пред нама, али се од ње очекује да развије и осмисли нове начине деловања, како би и истина коју сведочи била вечно млада и свима доступна.

Светиња Високи Дечани,фото Д.Дозет

Познаваоци црквених прилика код нас наглашавају да би један од приоритета Српске цркве у будућем периоду требало да буде борба за црквеност народа и јачање литургијске заједнице, као једне од претпоставки за постојање Православне цркве. Према доступним подацима, Срби се у највећем проценту сматрају верујућим људима, али свега петина њих чини и молитвену, литургијску заједницу. Декларативна припадност Цркви код нас се одавно одомаћила као саставни део националног идентитета, традиције и култа предака. Ово питање делимично појашњава и мишљење према коме је народ деведесетих година прошлог века био спреман за повратак својим истинским вредностима, али да Црква тај тренутак није дочекала сасвим спремна. Укључивање најширег круга верујућих људи у активну, живу заједницу без дилеме би требало да буде међу најважнијим задацима СПЦ у будућности.

Православни свет се налази у ери турбуленција и изложен је многобројним глобалним изазовима. Криза у чијем је средишту признање аутокефалности Украјинске цркве од Васељенске патријаршије, као и шири сукоб са Московском патријаршијом, само је врх леденог брега недоречених односа у православљу. Питање стицања аутокефалије само је једно од њих, али ту није крај. Од СПЦ и других патријаршија очекује се да се у наредним годинама усагласе око процедуре за црквену независност, али и остваривања аутономије, статуса црквене дијаспоре.

Српска патријаршија, уз још неколико цркава, залаже се за одржавање Свеправославног сабора, на коме би се формулисали одговори на ова питања.

СПЦ, негујући и ширећи реч јеванђеља, претходних векова изборила се са огромним, цивилизацијским недаћама. Једна царства су се уздизала, друга рушила, вредности друштва и идеологије се мењале, а ратови као светске кланице остављали тешке ожиљке. Српска црква, међутим, увек је проналазила снагу и виталност за опстанак. И из најтежег времена Црква је излазила неокрњеног ореола несумњивог духовног ауторитета и уточишта нашег народа.

Фото Н.Фифић

Верници од Цркве у овом и свим наредним вековима с правом очекују да, на трагу мисли и дела Светог Симеона и Саве, Светог владике Николаја и аве Јустина, патријарха Павла и свих српских светитеља, настави да буде духовна кућа и вечна узданица нашег народа.

ИЗМЕЂУ МОСКВЕ И РИМА

СРПСКА црква све важнију улогу игра и у глобалном међуконфесионалном дијалогу, посебно са Римокатоличком црквом. Неподељена жеља папе Фрање да успостави екуменски дијалог са Руском црквом, као бастионом православља, повећала је значај Српске патријаршије. Србија се сматра веома важном станицом на папином историјском путу ка Москви, што је помогло отварању многобројних питања између СПЦ и Ватикана. Да би СПЦ могла да игра важну улогу у овом глобалном дијалогу сведочи и чврста опредељеност папе Фрање да односе са Патријаршијом у Београду развија и унапређује.