СУКЦЕСИЈА ИМОВИНЕ СФРЈ

Намерна или изнуђена грешка у одређивању наследника првог реда, па тек онда осталих, довела је до мукотрпног процеса пуног политичких опструкција, с тенденцијом да оставинска расправа бивше СФРЈ не буде никада до краја остварена да се у јавности, с времена на време, не појави нека бизарна гласина, попут оне да Роберт де Ниро купује Титов стан на Менхетну, тј. да је он конкурент још једном америчком глумцу – Џеку Николсону, такође заинтересованом за куповину стана који је био у власништву СФРЈ а који је купио лично Јосип Броз, скоро да се не би ни знало докле је одмакло решавање проблема сукцесије некадашње заједничке државе.

ЗАГРЕБАЧКИ САСТАНАК

А да сукцесија јесте проблем показало се и 13. новембра, када је у Загребу одржан састанак Сталног мешовитог комитета, који је основан у складу са Споразумом о питањима сукцесије.
Одмах после састанка у хрватским медијима појавили су се написи да Загреб у поступку сукцесије имовине бивше Југославије тражи од Србије 148,5 милиона долара јер је, наводно, на девизним рачунима СФРЈ у мешовитим банкама у иностранству било 645,55 милиона америчких долара, од чега је Хрватској требало да припадне горепоменут износ. Али када је требало да почну разговори о подели, Србија је обавестила остале државе да на рачунима има само 56 милиона долара.
У тим написима висока функционерка хрватског Министарства спољних и европских послова Андреја Метелко-Згомбић наглашава да ће Хрватска устрајати у томе да Србија компензује средства која су се у тренутку распада СФРЈ налазила на девизним рачунима бивше државе у иностранству, а које је, како тврди, наша земља потрошила.
Наравно да Хрватска за такве тврдње није понудила ниједан валидан доказ, а на руку јој не иде ни логика јер је Србија у то време била под санкцијама међународне заједнице, како су то рекли и у Народној банци Србије за београдску „Политику“. У НБС објашњавају да су током деведесетих година, рецимо у САД, сва средства била замрзнута, док је код појединих мешовитих банака власничка и управљачка структура била таква да су већину власника чиниле банке из Хрватске и Словеније, које су у то време биле у власништву тих држава, и да би за евентуално умањење тих средстава бивше СФРЈ требало одговор да дају управо те државе.

КЊИГОВОДСТВЕНО СТАЊЕ

У споразуму о сукцесији, који је 2001. године потписан под покровитељством међународне заједнице, како кажу, јасно је потврђено да се деле искључиво расположива средства, док је износ од 645,55 милиона евра представљао књиговодствено стање које су утврдиле све државе сукцесори на основу увида у расположиву документацију. Највећи број мешовитих банака је у време и након закључења Споразума о сукцесији отишао у стечај или ликвидацију, и јасно је било већ тада да износ који представља књиговодствено стање неће бити у потпуности намирен јер депозити држава нигде у свету нису осигурани, а намирење се врши из расположиве стечајне, односно ликвидационе масе. Из тих разлога је у споразум унета одредница да се дели расположиво, што очигледно сада не одговара хрватској страни која је, иначе, незадовољна, 2004. године била последња држава СФРЈ која је под притиском међународне заједнице и ратификовала Споразум о сукцесији.

Прочитајте још - Српска имовина у Хрватској: Отето вреди 40 милиона евра
До сада су, по овом споразуму, расподељена средства у четири мешовите банке у укупном износу од око 107 милиона долара, што је још један доказ, како напомињу у НБС, да је непоткрепљена изјава о наводним средствима од 56 милиона долара.
У централној банци Србије истичу да је реч о покушају да се скрене пажња с питања национализоване имовине српских компанија у Хрватској која далеко превазилази вредност средстава у мешовитим банкама. На томе ће, како преноси „Политика“, Србија посебно инсистирати у будућем периоду.

СЕЦЕСИЈА И СУКЦЕСИЈА

Биће, међутим, да је до „грешке у корацима“ дошло на самом почетку, то јест још када је потписан поменути споразум из 2001. године.
Већ после распада СФРЈ наметнуло се питање да ли је новонастала СР Југославија њен следбеник, а остале државе – бивше републике – државе сукцесори. Прегањање око овог питања обележило је прву фазу у дефинисању односа на тему сукцесије, која је трајала од 1992. до 2000. године. У том периоду српска комисија за сукцесију, предвођена академиком Костом Михајловићем, ослањајући се на тадашњи политички став о континуитету, инсистирала је на подели имовине бивше заједничке државе тако што је тврдила да је Србија наследник првог реда, односно следбеник некадашње заједничке државе.
С обзиром на то да су нове државе настале сецесијом од СФРЈ, под имовином се не може сматрати само класична федерална имовина која је постојала у тренутку дезинтеграције земље, већ у деобни биланс улази и део имовине која је настала заједничким финансирањем из савезних пара, укључујући буџет, средства некадашњег фонда за неразвијене, као и објекте за које су гарантовале банке, НБЈ и држава. Није се заборавило ни на „директне и индиректне трошкове отцепљења“, па је тако од Словеније, БиХ и Хрватске на име штете због коришћења југословенских новчаница после отцепљења потраживано 3,5 милијарди марака…
Југословенска страна је константно одбијала сепаратне споразуме, тврдећи да би конкуренти у том случају сарађивали у подели амбасада, девиза и злата, а после тога их више ништа не би занимало. Што се, како сада видимо, показало као тачно.

ТЕКОВИНЕ 5. ОКТОБРА

И тако све до петооктобарских промена када је обликовање нове југословенске политике према суседима започето одустајањем од континуитета и отварањем нових преговора о сукцесији. Стало се на становиште да су СР Југославија, односно касније створена Државна заједница Србија и Црна Гора и, коначно, самосталне Србија и Црна Гора државе сукцесори у односу на СФРЈ као и све остале бивше републике. Чак је СРЈ затражила поновни пријем у УН.
Споразум о питањима сукцесије, као што је споменуто, потписан је у Бечу 29. јуна 2001. између пет суверених и равноправних држава сукцесора бивше СФРЈ. Потписан је са циљем да се међу државама сукцесорима утврди и одреди правилна расподела права и обавеза, активе и пасиве бивше заједничке државе. Према члановима 11 и 12, његово ступање на снагу било је условљено ратификацијом од стране свих држава сукцесора. Споразум је последња ратификовала Република Хрватска, 3. марта 2004, тако да је истеком рока од 30 дана након депоновања петог инструмента ратификације ступио на снагу 2. јуна 2004. године.

Прочитајте још - И после рока стижу пријаве за српску имовину у Хрватској
Наша држава ратификовала је споразум 2002. Законом о потврђивању Споразума о питањима сукцесије.

ЗЛАТО И НОВАЦ

Саставни део Споразума чини седам Прилога који се тичу покретне и непокретне имовине (Прилог А), дипломатске и конзуларне имовине (Прилог Б), финансијске активе и пасиве, осим оне која је дата у Додатку Споразума (Прилог Ц), архива (Прилог Д), пензија (прилог Е), осталих права, интереса и обавеза (Прилог Ф) и приватне својине и стечених права (Прилог Г). За поделу је предложен кључ ММФ, који је иначе коришћен и при деоби свих спољних дугова, укључујући и Лондонски и Париски клуб.
Тако је, рецимо, Анексом Ц, који је регулисао поделу финансијске активе и пасиве бивше СФРЈ, одређено да БиХ припадне 13,20 одсто од укупне имовине, Хрватској 28,49 одсто, Македонији 5,40 одсто, Словенији 16,39 одсто а тадашњој Савезној Републици Југославији (Србији и Црној Гори) 36,52 одсто. После 10. јула 2006. и разлаза Србије и Црне Горе, од средстава СРЈ Републици Србији припало је 94,12 одсто, а Црној Гори 5,88 одсто.
Формиране су радне групе па су новац, злато и неке некретнине релативно брзо и успешно подељени. У оквиру решавања питања поделе блокираних девизних средстава Народне банке бивше СФРЈ на рачунима код страних банака, а у складу с иницијативом администрације САД, у априлу 2003. реализована је подела девизних средстава од око 237 милиона долара на рачунима у америчким банкама према процентима наведеним у Споразуму.
Уз то, представници држава сукцесора одлучили су да се механизам и методологија поделе монетарног злата у БИС (Bank for International Settlements) у Базелу примени и на поделу преосталог монетарног злата Народне банке бивше СФРЈ у складу с процентима предвиђеним Споразумом. У јулу 2005. сукцесори су постигли договор о подели девизних средстава у износу од око 221 милион долара замрзнутих на рачунима Народне банке бивше СФРЈ код банака у иностранству (осим у САД, где су средства већ деблокирана и подељена 2003).

Хектар земљишта у Анкари који је Кемал Ататурк поклонио краљу Александру доспео је у власништво БиХ

ПОДЕЛА ИМОВИНЕ

Подела преостале имовине бивше државе није ишла тако једноставно. Још увек трају поделе дипломатско-конзуларних представништава, културних добара, уметничких дела и архива, својинских и стечених права.
У погледу имовине дипломатско-конзуларних представништава полазну основу представљало је затечено стање, status quo, а то стање је било врло шаролико. Од 123 дипломатске некретнине, у процесу сукцесије до сада су подељена 72 објекта, а остао је још 51 објекат.
Оно што нису могле да поделе, државе бивше чланице СФРЈ одлучиле су да продају. На међународни тендер иде неколико објеката, као што су дипломатско-конзуларна представништва у Бону, Берну, Токију и Њујорку, укључујући и фамозни шестособни стан на Менхетну, који Србију кошта 15.000 долара месечно.
Осим идентификованих некретнина са спорним правним статусом, неке од тачака спорења међу државама су и оне око питања међународноправног континуитета СРЈ са СФРЈ, као и око питања некретнина које потичу још из времена Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. И ту је Влада Србије после 2000. године одустала од својих захтева на основу континуитета (Краљевине Србије с Краљевином СХС), што је отворило пут даљем постизању компромисних решења. Тако је, за вакта демократа на власти у Србији, хектар земљишта у Анкари који је Кемал Ататурк поклонио краљу Александру, доспео у власништво БиХ.
Уметничка дeла која су се затекла у дипломатско-конзуларним представништвима широм света подељена су, мада се многим у међувремену, после четврт века, изгубио сваки траг. Било је чак и идеја да се у потрагу укључи Интерпол, али су неки сукцесори ову иницијативу наводно „кочили“ нудећи заузврат друге уступке.
Када је у питању подела покретне и непокретне имовине према Анексу А Споразума о сукцесији, начелно је већи део имовине СФРЈ подељен по територијалном принципу (државе чланице задржале су некретнине на својој територији), а исти је принцип примењен и на покретну имовину.

СРПСКА ИМОВИНА У ХРВАТСКОЈ

Још је већи проблем с применом Анекса Г, који се односи на личну и имовину предузећа у бившим републикама, у првом реду у Хрватској, чије решавање још увек оптерећују расправе које скрећу у политичке воде. Анекс Г, наиме, предвиђа враћање имовине у стање на дан 31. децембра 1990. Међутим, Хрватска је у међувремену, уредбом из 1991. године, власништво над имовином предузећа и појединаца из других република пренела на државу. То је додуше укинуто 2002. године, али су током протеклих година многе некретнине приватизоване или усељене па је повраћај на стање с краја 1990. практично немогућ. Према неким проценама, реч је о имовини око 700 предузећа која најчешће потражују своју имовину на Јадрану и у другим деловима Хрватске, као и 85.000 кућа и станова.
Према ранијим проценама Дирекције за имовину Републике Србије, вредност зграда, станова и одмаралишта некадашњих српских предузећа, али и локалних самоуправа у Хрватској у тренутку распада СФРЈ износила је 1,8 милијарди евра, а хрватских у Србији око 800 милиона евра. Хрватски фонд за приватизацију тврди да је пописао 319 објеката на која полажу право фирме из Србије. Од тога је 158 продато, 30 додељено на коришћење, за 40 зграда воде се спорови, а 91 објекат је слободан. Са овим подацима се не слаже српска Дирекција за имовину, која незванично тврди да фирме из Србије имају преко 400 објеката у Хрватској.
Очигледно, ни Споразум о питањима сукцесије не пружа сигурност да ће коначно доћи до решавања проблема. То се нарочито види код решавања питања заштите приватне својине и института стечених права. Парадоксално је да у изврдавању решавања ових питања предњаче бивше републике које су постале чланице Европске уније, и то нарочито после учлањења. У таквим околностима све је мање извесно да ће сукцесија бити до краја довршена. А грешку из 2001. године још увек плаћамо, и ко зна до када ћемо…


(Печат/ Слободан Иконић)