Основни елементи крсне славе су колач, жито, вино, свећа и икона свеца кога дом слави, пред којом се пали кандило на дан славе, каже за „Новости“ протођакон др Љубомир Ранковић из Епархије шабачке СПЦ.

Ових дана, међутим, актуелно је питање да ли се за крсну славу Аранђеловдан служи жито са вином или не. Протођакон др Љубомир Ранковић, који је докторирао на тему "крсне славе", о чему је објавио и књигу, објашњава да обичај да они који жито не спремају за Аранђеловдан или Илиндан то раде уз образложење да су ти свеци "живи“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Данас је Аранђеловдан: Свети Архангел Михаило открива какво ће бити пролеће, а овај празник је посебно важан за болесне

- Сви свеци су живи... у Светом писму Господ Христос каже: Бог није Бог мртвих него живих, јер су њему сви живи. Жито у славском обреду и хришћанству представља симбол живота. У Јеванђељу Христос упозорава: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси - наглашава др Ранковић.

Жито је, поручује др Ранковић, "симбол рода, рађања деце у породици, здравља и напретка".

- Славити без жита значи лишавати дом и породицу основног смисла и благослова крсне славе. Сви наши манастири и цркве које су посвећене светом архангелу Михаилу и светом Илији, припремају жито на дан славе. Задатак свештенства, које чини освећење славског кољива, јесте искорењивање карикатуралне праксе и светогрђа у верском животу, а не повлађивање незнању и снисхођење бахатости појединаца. Крсна слава је највећа светиња породичног живота - литургија домаће цркве. Боље је не славити него правити перформанс и пародију славе у свом дому. Зато мудра народна изрека каже: Или слави ил’ остави - закључује др Ранковић.



Део породица који славе Аранђеловдан у скоро свим крајевима Србије, али и на десној обали Дрине, не праве жито за своју крсну славу, поштујући, наводно, традицију својих предака. Ипак, истражујући, дошли смо до података да је то "правило" уведено после Другог светског рата, како би се неки који славе, пред новим властима, оградили од обичаја који има само наш народ, а да га баш потпуно не искорене.