БИЛО да сте домаћини или гости на слави крсног свеца, постоје обичаји и обреди који не би требало да се нарушавају. Иако се они мењају током времена, многи верници углавном из незнања праве кључне грешке приликом породичних светковина. Ипак, остају на снази неки ритуали који имају смисла за саму заједницу, неки ишчезавају ако је потреба и вера у њих престала, док се истовремено рађају нови облици. Све то проистиче из перцепције обреда дате средине или самог односа становништва према локалној цркви и њиховом пароху.

Славски колач, кувано жито, свећа, тамјан и вино уз икону породичног светитеља неизоставни су елементи празничне структуре. Уз улогу домаћина у сечењу колача, присуство гостију и храном богата славска трпеза најчешћи је облик прослављања крсне славе. Обичаји о празновању крсне славе постали су основа српског идентитета у односу на остале ентитете на Балкану.


Дан уочи славе


Уочи славе домаћица са освећеном водицом замеси славски колач и скува пшеницу за жито. Домаћин набави славску свећу, тамјан, црвено вино и зејтин. Препоручује се да сама домаћица, или ко од домаћих, умеси славски колач, а не да се готов купује. Нека и тај славски колач, умешен од домаћих, буде израз захвалности Богу и светитељу, што им је дат живот и здравље да и те године дочекају дан своје славе - нека он буде молитва Господу за благослов. Али, ако славски колач спрема неко ван куће, онда га када се кући донесе, треба пошкропити освећеном водицом.

Послове око спремања за славу треба распоредити тако да се одвоји време за одлазак у цркву на вечерње или бденије (када ће се обично понети и предати зејтин и тамјан као свој прилог цркви, а у спомен светитеља). У цркви свечари запале свећу за своје здравље и здравље своје породице и упуте топле и искрене молитве Свевишњем, молећи се за заступништво свога светитеља. Нека се сете и својих драгих покојника и прислуже свећу и за покој душа њихових. Ако из неких нарочитих разлога не могу да оду у цркву, а они сви нека се по свршетку посла окупе пред иконом свога светитеља, прислуже му кандило и помоле се Богу и светитељу за срећу, здравље и свако добро. Домаћин нека тамјаном окади икону, све присутне и све одаје у кући. Он или ко млађи треба да очита молитву Господњу: "Оче наш"... и "Богородице Дјево"...


На дан славе


Домаћин се лепо и чисто обуче, запали кандило пред иконом светога, па са још којим чланом породице нека оде у цркву на Свету литургију. На дан славе домаћин иде на Свету литургију и носи славски колач и жито увијене у чисту, белу мараму, затим мало црвеног вина у бочици и мању свећу коју ће ставити у жито и запалити је да гори док се обред освећења колача обавља. Ако је могуће, сам домаћин треба да колач однесе у цркву, а ако он не може, онда нека то учини неко од чланова његове породице, а не неко други. Родитељи, који носе колач у цркву, треба да поведу са собом и децу да и она учествују у Литургији и овом молитвеном чину и да се сви заједно причесте Светим Христовим тајнама, пошто су се зато достојно припремили постом и исповешћу (како свештеник или духовник одреди).


Славска свећа


За славу се купује већа свећа, по могућству од правог воска, обично дужине 50-60 цм, може и већа или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава. Свећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. Свећа и њена светлост симболизују светлост Христову. Свећа гори целог дана на дан славе, а када изгори на неколико центиметара до свећњака, гаси се на следећи начин: домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и њу излије уз фитиљ свеће која гори. Вино полако угаси свећу. Потом се свећа и чирак стављају пред икону, или на неко друго свечано место у кући, и ту стоје до следеће славе.


Славско жито


Уочи славе домаћица припрема славско жито, кољиво или панаију. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита, укува се у чистој води, затим се процеди и мало просуши. Просушено жито се, затим, меље. У самлевено жито додаје се шећер, млевени ораси, мало ванилин шећера и мускатног ораха, ради лепшег укуса. Ставља се у плитку чинију или тацну, лепо обликује и по површини се поспе шећером у праху или млевеним орасима. Приликом резања славског колача, у жито се, одозго у центар, ставља мања свећица која гори док траје обред резања славског колача. По завршетку обреда, жито се прелива црним вином, свећица се гаси и вади из жита, а на њено место може се ставити неки цвет - каранфил, ружа, босиљак.


Прочитајте и:Svetog Nikolu čuva kovčeg od srpskog srebra i zlata



Посна слава


Када нека слава падне на пост, или у среду или петак, на пример Никољдан који је увек у Божићном посту, тај дан се обавезно пости, без обзира на то да ли породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну за посну славу се сматрало великим и погубним грехом. Боље је не славити него правити јавну саблазан и наводити на грех друге (госте) да мрсе на велики празник, у време када Црква наређује пост. Кад слава падне у среду или петак, а није пост, гозба и мрсни славски ручак може се одложити за наредни дан. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе када је пост, "приказати" на трпези мало рибе и посне хране, а после постављати и служити мрсну храну. Веровало се да је то одраз лицемерја и није достојно хришћанина, Србина и православца.


Гости


Гости на слави су у прошлости били само из фамилије, кумови и блиски пријатељи. Увек су се позивали. То је чинио у неким крајевима домаћин, а понегде и старији дечак. Од дарова се доносило воће (најчешће јабука) или шећер као скупоцена намирница. Славски ручак је био богатији и раскошнији него другим празницима. По одласку са славе, гостима су се спремали дарови у храни за оне који нису дошли, или пак да се храна нађе онима који путују даље.



ДОЧЕК И ПОЗДРАВЉАЊЕ ГОСТИЈУ

Домаћин госте дочекује пред кућом или на прагу свог дома. Сви укућани свечано обучени и свечарски располежени дочекује госте уз: "Добро нам дошли (драги гости)!" Гости честитају славу речима: "Срећна слава домаћине, теби и твом дому и твојим укућанима, много година у здрављу и весељу да славите." Домаћин одговара: "Хвала, добро дошли и вама нека Бог и ... (каже име свеца) помогну да још много година долазите и да славимо у здрављу и весељу." Гости улазе у кућу и по старешинству седају за славску трпезу (старији прво, деца последња), или у неку другу просторију до почетка славског ручка.


ПОЗИВАЊЕ ИЛИ НЕ

У неким крајевима се гости на посебан начин позивају на славу. Домаћин или неко од млађих оде у кућу онога кога жели да позове први пут или га пак годинама позива. Негде се уочи славе, у куће које се позивају, шаље лепиња или мањи хлеб који се пече за славу и на тај начин се позивају гости. Позив се обично односи на све чланове те куће или породице, не само на једног. У неким крајевима се каже "на славу се не зове, ко дође, добродошао је". Исправно је и једно и друго, а већина породица практикује да неколико дана пред славу подсети рођаке, кумове, пријатеље и друге званице на тај датум и том приликом их позове у свој дом прецизирајући време.