ДЕЦЕМБАРСКИ програм у КПГТ почеће са Хандкеом: не зато што је "фришки" нобеловац, већ што се на овој сцени игра још од 1999. године. У међувремену, изведено је пет пишчевих комада, а после две деценије на репертоару је остало само "Псовање публике". Има у томе и неке симболике: "псовање" Хандкеа и редитеља Љубише Ристића траје, отприлике, исто толико.

- Код нас сви причају о Хандкеу, а нико га сем КПГТ не игра. Слабо га и читају, па и штампају. Изгледа још нису сазнали да је он највећи савремени драмски писац, један од највећих уопште - каже на почетку разговора за "Новости", по обичају бритак, Љубиша Ристић. - Обожавају га и мрзе, због његових ставова о Југославији, Србији, НАТО, Косову, бомбардовању. А ни у остатку света није другачије.

* Чини се да је овим потезом Нобелов комитет рехабилитовао себе, а не Хандкеа?

- На тај начин је, заправо, Комитет одабрао да врати репутацију слободног и интелектуалног центра који је скандалима и политичким наградама у последње време био компромитован.

о Свих ових година ви сте га у КПГТ играли, а и дружили се с њим?

- Воли да дође код нас, не само у моје позориште. Најчешће тамо где треба охрабрити људе да издрже, на Косову, у Великој Хочи. Или у село код његовог пријатеља Златка, негде код Велике Плане. Хандке воли да се дружи са обичним светом, не само са светским маркама као што је Кустурица. И, уопште, брани се да га узму под своје.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Љубиша Ристић: Усред смо завере са неизвесним исходом


* Имали сте прилику да га упознате из неког другог, сасвим личног угла?

- Запрепастио ме је кад је питао да ли Нову 2000. годину може да проведе са мојом мајком, која је у то време била жива... И дочекали смо је заједно, са поменутим Златком, сликаром из Салцбурга и Томасом Дајхманом, чувеним немачким новинаром, у мојој кући. Тада сам видео колико му значи његова покојна мајка, а знао сам то и из његове прозе. Играли смо, између осталог, и његов "Ужас празнине", кратки роман о писцу који одлази на сахрану мајке, што га повезује и са Камијем и "Странцем". Та топлина објашњава ми Хандкеову способност да осећа и за друге људе, друге земље, па и како сваки народ може да постане његов.

* Косово је ваш завичај, а Приштина родни град. Наслућујете ли епилог наше драме?

- Знате како гласи у оној књизи "Оловка пише срцем" одговор једног дечака на питање шта је почетак а шта крај? Он каже: "Почетак је кад сам се ја родио, а краја нема". То исто могу да вам одговорим за Косово.

Фото П.Митић

* Поново је Србија на балканској рути?

- А куда ће? Овим делом света морају да прођу сви мигранти, све војске. Тако је од кад је света и века. Недавно је откривено да су први људи кренули из срца Африке, Буркине Фасо, прешли Црвено море и пешке стигли на ову руту којом сада иду избеглице. Изгледа, када се лед отопио, да су се зауставили у долини Дунава и у Винчи направили једну културу и свет без оружја, рата и насиља. С климатским променама, у Европи је све топлије, мада је лед за те несретне, сиромашне људе све тежи. Наша земља је на њиховом путу, али само као пролазна станица. Као што је Југославија била пролазна станица за нашу јужнословенску браћу. Надајмо се да ће овим долинама путовати ти несретни људи ка својој срећи, а не стране војске.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Љубиша Ристић: Србија је безбедна између Руса и Американаца


* Да ли има основе и за ту бојазан?

- Како да не, то је непосредна опасност. Потребно је много памети и стрпљења да се не изазову демони који би да владају светом, као што се то код нас одувек дешавало.

* На шта можемо да се "оклизнемо"?

- Ни на шта, ми нисмо у ситуацији да доносимо одлуке. Наше је само да увек мислимо на једину добру политику, од Винче до данас, а то је (после културе) - трговина. Треба нахранити звери са свих страна, али држећи до себе и своје земље, користећи њихов сукоб као своју могућност.

* Ви мислите да Србија припада америчкој интересној сфери?

- Наша је срећа да више није само САД. Заинтересовани су сада да се у утицају и присутности са Американцима такмиче и други: први пут Кина, непосредно Русија, али (као и раније) Немачка, Француска и остала Европа. То је она ситуација коју би Тито пожелео: сео на брод и са два разарача у пратњи, отпловио на Јужно море. Видео сам једну фотографију, снимљену негде у Африци, са великим транспарентом добродошлице усред џунгле. На њему је на енглеском писало: "Велики је лав који је краљ у било којој џунгли."

* Имамо ли ми "великог лава" за данашњу џунглу?

- Не знам да ли је то могуће у данашњем свету, на исти начин, али је сигурно да се може учити како да искористимо светскоисторијску позицију земље за добро народа... Интересантно је да постоји једна једина ствар у којој се најразличитији политички неистомишљеници бивше СФРЈ слажу. А то је да су против Југославије, да Тито није Тито, и да се ни он ни Југославија не смеју поновити. Зато мрзе Хандкеа јер је Југословен, зато су убили Милошевића у Хагу јер је био Југословен и, што је најмање важно, зато мене нема у позоришту већ двадесет година. Јер, нигде нема места за Југословене, а поготово не у Југословенском драмском позоришту... Кад се оволика бука диже око "малог шенгена", одједном постане јасно какав паничан страх изазива сама асоцијација на заједнички живот у Југославији.

Фото П.Митић

* Како ви видите ово мало трочлано удруживање?

- Ако велике силе, како се то увек циклично дешава, уместо балканизације Балкана (то ће рећи цепања и уситњавања) изненада закључе да је у њиховом дугорочном интересу некаква нова заједница народа у овом делу света, како год се она звала - тако ће и бити. А ми треба да знамо шта ће бити наш одговор на закључке те нове конференције, па макар она не била на Јалти него можда у Шенжену, Сочију или, традиционално, у Дејтону.

* Зар се баш Дејтон свакодневно не доводи у питање?

- Доводи, али без успеха. То је процес консолидације. Једна нова ситуација тражи хитну, врхунску инфраструктуру: путеве, железнице, аеродроме, гасоводе, нафтоводе. У нашем делу света и долинама наших река, посао мора да прати услове за раст светске економије - од Кине до Европе, од Арктика до Африке. Све то иде онуда куда је увек ишла комуникација, преко Србије. Зато је свеукупни интерес да се оспособи овај део света за оно што је његова главна улога, а то је капија за проток људи, робе и капитала. Онога тренутка када сви схвате да не може ниједна светска сила да превлада у нашем делу света, могућ је договор.

* Хоће ли се распасти ЕУ док ми у њу уђемо?

- Неће. Она ће се реорганизовати да би се еманциповала са надом да постане суверена, федеративна држава са заједничком монетом, спољном политиком и војском. Е, то је већ прилично нереално, зато што друге светске силе неће дозволити европску (немачку) војску, по цену Трећег светског рата. Јер, свака Европа је немачко-француска држава. И сваки рат је немачко-француски, од деветог века и Карла Великог, преко Наполеона и Хитлера, до Мастрихта. Ипак, немачко-француска држава је једина Европа која данас гарантује да неће бити европског рата. Сви који неће такву Европу, помагаће кризу.

* Каква је наша геополитичка позиција?

- Албанија и Македонија су земље које потпуно контролишу Американци, као и Косово. Ако САД од њих траже да се економски удружују са Србијом, Босном, Црном Гором (окружене земљама које су у ЕУ и НАТО), поставља се питање да ли то значи да више нема америчког гурања сопствених тројанских коња (Бугарске, Румуније, Хрватске, Словеније).

Фото П.Митић

* Да ли то онда значи и да Србија, ипак, потпада под један утицај?

- Само Србији, бар вербално, одобравају статус неутралне земље која може да сарађује и са Русијом и са Кином, војно и економски. И да као таква буде стожер окупљања свих ових државица којима се укида европска перспектива. Парола дана је као у време тршћанске кризе и Информбироа: "Балкан балканским народима". Нова ствар је да после дугих деценија америчко-руске окупације, нацистичко-фашистичко-квислиншке Европе после Другог светског рата, сада Француска излази гласно са паролом, коју јој је из познатих разлога стидљиво шапнула Немачка: "Европа европским народима". То је свет у којем ми данас живимо. Све остало је пропаганда.


ВЕЛИЧАНСТВЕНА ПРЕДАЈА

- ЗАИСТА је шокантно како се око Југославије слажу клерикалци у Словенији, усташе у Загребу, новочетници у Београду, муџахедини у Босни, бугараши у Македонији и монтенегрини у Црној Гори! Сви су дигли руке на нас (сироте Југословене), каква величанствена предаја! То је само један афоризам из "Студента" шездесетих година прошлог века. И још један: "Све је добро, само се не да поправити"...


БИЛИ СМО КОЛОНИЈА, САДА НИСМО

* СЕЋАМ се да сте ми 2000. у једном разговору рекли да ћемо постати колонија...

- И били смо. У међувремену су се ствари промениле. Тада смо били у ситуацији данашње Боливије. Направили су нам пуч, поставили Владу, елиминисали војску, преузели привреду. Сад се све променило. Створио се један свет који се пита у више тачака, у којем више нико сам не може да доноси одлуке проглашавајући себе за једину светску силу на крају историје, као што је то било 2000.