Централна савезничка прослава Дана примирја у Првом светском рату одржана је данас по традицији код Тријумфалне капије у Паризу.

Међу заставницима, уз многобројне француске тробојке, биле су присутне и заставе неколико земаља савезника, међу којима и више застава Србије. Једну од њих носио је и праунук војводе Живојина Мишића Ђорђе Стојанац, с којим се поздравио и разговарао француски председник Емануел Макрон.

Иако је потомак једног од наших најславнијих и најмистериознијих војсковођа,о Ђорђу се мало зна. Поред тога што живи у Француској, медији скоро да не извештавају о животу Мишићевих наследника. Ипак, за "Новости" је Ђорђе пре годину дана испричао своју животну причу.

 Макрон поздравио праунука војводе Мишића: Савезничка церемонија код Тријумфалне капије

- Мој отац Светозар Стојанац је био официр краљевске војске. Био је међу Србима из Далмације који су, под терором Хрвата, већ тада, прешли у Србију. Рат га је затекао у Београду, а онда је премештен у Ваљево. Био је у Недићевој пољској државној стражи. Када су комунисти ушли у Ваљево, прогласили су га за државног непријатеља, одвели негде и стрељали. Никада нам нису дозволили да сазнамо где је његов гроб, па свом оцу не могу ни свећу да запалим. Гладовали смо. Преживели смо само захваљујући сестри мога оца Бојани Петровић која је живела у селу Драгиње, по имену краљице Драге, између Коцељеве и Владимираца. Џаба нам је било то што смо породица војводе Живојина Мишића.


Почетком шездесетих притисак је попустио, па је Ђорђе Стојанац уписао ДИФ, радио преко студентске задруге, а онда, са 23 године, почетком новембра 1966, одлучио да и он пође у ту Француску.

- Било је то још време Де Гола. Кренуо сам са два другара. Били смо чланови студентског оркестра, а ја сам свирао гитару. Електрични уређаји су у оно време били мисаона именица. Падне нам на памет да због тога одемо у Париз. И тако сам остао. Имао сам афинитет, знао сам француски још пре него што сам кренуо у школу. У мојој фамилији сви су говорили француски.

Уз интонирање химни и песму "Креће се лађа Француска": Положени венци поводом Дана примирја

Покушао је да се запосли у својој струци, као професор фискултуре, али није могао да ради у државним школама, па је с пријатељима кренуо на молерај. Радио је и као физиотерапеут, таксиста, али се поново вратио кречењу. Основао је и своју фирму деведесетих.

У пензију је отишао пре десет година и од тада је често на релацији Србија - Франуцска.