Раширено је мишљење да се на анонимне клевете не треба освртати, а камоли на њих одговарати, јер то не заслужују, а и нема се коме конкретно упутити одговор. Разлог због којег клеветничку инвективу анонимног „Форума наставника и сарадника“ није требало препустити тами из које стиже јесте њена парадигматичност.

У њој су, као у неком обрасцу, сажете све компоненте, технике и остале „одлике“ једног манира бескрупулозног анонимног блаћења људи, па би било крајње непрепоручљиво пропустити сјајну прилику за анализу овог све заступљенијег прозног интернет-жанра.


На адресе електронске поште наставника и сарадника Филолошког факултета стигла је 3. јула порука насловљена „Њима ни ’Ћирилица’ није помогла“. Пошиљалац је анониман – „Форум наставника и сарадника“ (у даљем тексту: форумаши). Реч је о бесрамном клеветничком насртају на неколике личности, међу којима је, на првом месту и са највише посвећеног му простора, потписник ових редова.


Поред мене, привилегију да привуку благонаклону пажњу форумаша доживело је још четворо колега, међу којима се, иначе, веома пријатно осећам.


Раширено је мишљење да се на анонимне клевете не треба освртати, а камоли на њих одговарати, јер то не заслужују, а и нема се коме конкретно упутити одговор. „На клевете се најбоље одговара ћутањем“, поручивао је Бен Џонсон. Анонимуси, пардон, анонимци кукавички се заклањају безименошћу управо зато да им се не би могло одговорити, да не буду препознати у јавности којој се обраћају, а можда код неких од тих моралних ништарија ипак преживљава остатак савести који им из дубине душе поручује да раде нешто лоше и недостојно. Ма колико бисмо желели, у случају ових форумаша у то није лако поверовати. Њихово бедно сочиненије натопљено је с толико отрова да се намеће снажан утисак безнадежно отрованих душа.


Зашто сам, ипак, одлучио да направим изузетак и јавно се огласим поводом ове пасквиле, по каквима се „Форум наставника и сарадника“, како чујем, већ извесно време препознаје као закукуљени опадач неистомишљеника који именом и презименом потписују електронске посланице којима се укључују у актуалну живу дебату о управи и начину руковођења Филолошким факултетом?


КЛЕВЕЋИТЕ, САМО КЛЕВЕЋИТЕ!


Клеветање постоји од кад је света и века. Њиме су се, као феноменом људске несавршености, на различите начини бавили многи умни људи. Клевету су сви, без разлике, осудили као ружну и недостојну работу, већина препоручује да се клеветницима не одговара, поготово ако су анонимни, али има и другачијих мишљења којима сам овога пута дао предност. Бомаршеу се махом приписује упозоравајућа мисао која, заправо, припада Френсису Бејкону, а записана је у његовом чувеном трактату О достојанству и напретку наука (1623): „Клевећите, само клевећите! Нешто ће од тога увек остати.“ Вероватно слажући се са овом горком, али реалистичком проценом, Волтер је саветовао: „Чим приметите да се помаља која Хидрина глава клевете, добро ћете учинити да је одсечете.“ А код нас виртуелним сајбер простором врви толико помахниталих клеветничких Хидриних глава, да му прети озбиљна опасност да постане неиздржљиво загушљив и непроходно загађен. Једно од попришта њиховог неспутаног дивљања однедавно је и Филолошки факултет.


А тамо се бар зна да, како народ каже, реч/језик може горе посећи него мач. У праву је била Биљана Србљановић, кад је, говорећи о интернету као омиљеном простору клеветника, између осталог, рекла: „Спамери, перверзњаци, тролови, плаћени активисти и опскурни типови на интернету проналазе уточиште, њихов глас се чује и, за разлику од стварног живота, може понекад имати неки импакт, углавном да озледи другога. То је нуспродукт који је немогуће избећи, али се лако филтрира и игнорише.“ Тачно је да се лако филтрира и игнорише, али је подједнако тачно да понекад има неки учинак и да озлеђује, што није занемарљиво, поготово кад од изолованих комуникацијских инцидената постане редовна, готово рутинска пракса. Јер, речи се изгубе у виртуелном простору, али учинци и стигме понављаних клевета и озледа остају.


Зашто бисмо на то ћутке пристајали, само зато што су клевете лажне, а клеветници морално недостојни, особито они анонимни? Зар треба да нам претежно они стварају представе о људима и појавама, чему општа друштвена необавештеност и површна незаинтересованост немало доприносе? Други разлог због којег ову клеветничку инвективу није требало препустити тами из које стиже јесте њена парадигматичност. У њој су, као у неком обрасцу, сажете све компоненте, технике и остале „одлике“ једног манира бескрупулозног анонимног блаћења људи, па би било крајње непрепоручљиво пропустити сјајну прилику за анализу овог све заступљенијег прозног интернет-жанра. Пажњу ћу, наравно, посветити само оном делу поруке „Форума наставника и сарадника“ који се односи на мене. Ево тог сегмента текста:

ЧИЊЕНИЦЕ НИСУ ВАЖНЕ


Кренимо од заглавља поруке. „Ћирилица“ у наслову односи се на телевизијску емисију „Ћирилица“, емитовану на „Happy TV“ у понедељак, 1. јула, дакле само два дана пре одапињања отровне стреле „Форума наставника и сарадника“. Током ове емисији, у којој је, поред домаћина, новинара Миломира Марића, учествовало четворо гостију, изнето је више критичких примедби и оцена о начину на који је на Филолошком факултету, услед симптоматичног недостатка кворума, на седници Наставно-научног већа, онемогућено да се расправља о упућивању предлога за избор у звање професора емеритуса двојице пензионисних професора, академика Предрага Пипера и Дарка Танасковића. Ова тема је, међутим, била само повод за шире разматрање стања на Филолошком факултету и у високом школству. Изгледа да је понешто од онога што је у овом разговору речено толико узрујало и раздражило форумаше, да је одмах срочена и на интернет пуштена клеветничка салва без преседана.



Сем мога имена и још понеког нумеричког податка из „Википедије“, у портрету Дарка Танасковића, „неуспелог непотисте“ и „неприкосновеног борца за права Србије при Малтешком витешком реду“ (ово је, ваљда, требало да буде иронично!) све је или нетачно или искривљено. Почевши од година старости, јер сам напунио 71, а не 72 године. У животу то и није велика разлика, али показује да форумашима чињенична тачност ништа не значи. „Неуспели непотиста“ постадох зато што сам, наводно, „упорно покушавао“ да своју ћерку запослим на Катедри за италијанистику. Ја ништа нисам „упорно покушавао“. Једноставно, моју ћерку, једног од најбољих студената италијанистике, градску и републичку стипендисткињу (по свој прилици на основу успеха у студирању, а не сродства са мном) и зналца неколиких романских и других језика, проф. др Гордана Терић, тадашњи предавач Историје италијанског језика, питала је 2012. године да ли би била заинтересована да постане сарадник у настави на том захтевном и непопуларном предмету. Има ли нечега чудног у томе што је моја ћерка позитивно одговорила? Деканка Александра Вранеш је обавестила Катедру да постоји једно слободно место за сарадника у настави, али је на Већу Катедре за италијанистику напречац волшебно одлучено да Катедри то место није потребно и конкурс није расписан.


ПРОЧИТАЈТЕ И: МЕЂУ 400 НАЈБОЉИХ НА СВЕТУ: Универзитет у Београду сигуран на Шангајској листи


Тиме је моје (које уопште није било моје) „упорно покушавање“ и почело и завршило се. Узгред, сарадник за речени предмет претходно није био примљен читавих девет година, па је занимљиво зашто Катедри то место није било потребно. Иначе, над колегиницом Терић је годинама систематски примењивано оно што се данас модерно назива мобинг, на шта се она жалила декану факултета (постоји писана представка), тако да се ускраћивање прилике мојој ћерки да се окуша у струци којој се желела посветити вероватно може сагледати и као део ширег плана да се ова колегиница по кратком поступку, без продужења од две године, пошаље у пензију. Питам се да ли моје дете, само зато што сам јој ја отац, нема право на радно место за које у најпотпунијој могућој мери испуњава све услове? И поред најбоље воље, не знам у чему се потом огледао мој „вишегодишњи труд да се осветим целом факултету“? Да ли би ме форумаши можда више ценили да сам, њиховим терминологијом речено, био „успели лобиста“, као што су то они који су на Филолошком факултету, огрезлом у непотизам, позапошљавали најближе, ближе и даље сроднике, каткад и без основних квалификација за посао који им је поклоњен? Сумњам, опет им не бих ваљао, али било је згодно да ми се припише и грех непотизма. Држ’те лопова!


Тежишна аргументација против мене односи се на наводну непримереност, па и арогантност жеље да будем именован за емеритуса, иако сам, како форумаши наводе, „пола свога радног века“ провео у дипломатији. Пре свега, моја жеља ту уопште није битна. Мене је Катедра за оријенталистику предложила као кандидата за то почасно и радно звање, а Наставно-научно веће није било у прилици да се о том предлогу изјасни. Можда оно предлог и не би подржало. Изгледа да су се неки уплашили да ипак би, па превентивно минирали кворум. Пензионисан сам са скоро 47 година радног стажа, а на дипломатским дужностима провео сам око 15 година. Да ли је то „пола радног века“?


Од ове „случајне“ непрецизности много је индикативнији начин на који је дипломатска служба приказана у овој острашћеној инвективи („са базеном и без базена“, „по поподневним и вечерњим пријемима“…). Не само да форумаши оваквим примитивним односом вређају све дипломатске посленике, који одговорно и часно обављају дужност заступања државних интереса ван земље, већ се из њихове подсмешљиве пизме може наслутити и фрустрација (завист?) што им се није посрећило да се и сами мало дипломатски „брчкају у иностранству“. Изгледа да наши морални чистунци не схватају да бити амбасадор не значи бити „одани следбеник многих политичких елита“ (пропустили су да помену ДС и СНС!?) него на основу акредитива које потписује председник државе представљати земљу у иностранству.


Али свако мисли из своје главе, онолико колико је његова… Што се тиче мог дипломатског учинка, наши форумаши свакако нису позвани да га процењују, али дозвољавају себи да се према њему поставе са испразно надмоћном, а заправо игнорантском иронијом. Доследни себи, износе, наравно, и више чињеничних неистина: плата амбасадора није између 4.500 и 5.000 евра, нисам „био принуђен да се повучем“ из дипломатске службе, већ сам разрешен дужности, на сопствени захтев, а из приватних разлога, што се може проверити. Да ли би амбасадор који је „принуђен да се повуче“ као признање за свој рад, први у Србији, од Министарства спољних послова добио титулу „доајена српске дипломатије“?


Ту је, онда, још једна крупна неистина – да сам као амбасадор у Турској био проглашен за непожељну особу, persona non grata. Ову лажну тврдњу лансирао је својевремено истакнути сарајевски арабиста Есад Дураковић, али је касније у аутобиографској књизи Духовна биографија (2010) смогао поштења и снаге да напише:


„Ту информацију добио сам из неколико извора које сам сматрао поузданим. Данас знам да сам био дезинформисан и, ево, велим да жалим што нисам препознао ту дезинформацију.“ Од часних форумаша то, дакако, не очекујем.


ГРУБИ ФАЛСИФИКАТИ И ПОРОДИЧНА ДРАМА


Као што мој дипломатски рад треба да вреднују они који о њему нешто знају и не презиру ту државну службу, тако и оцену свог укупног вишедеценијског наставничког деловања мирно препуштам суду оних који су ми, у жаргону форумаша, „последња рупа на свирали“ – својим бившим студентима. Рекло би се да на неспојивост привременог обављања дипломатске дужности и звања емеритуса нешто другачије од брижних форумаша гледа и 136 честитих људи различитих струка, међу којима има и више угледних представника академске заједнице, који су на фамозни „недостатак кворума“ реаговали потписивањем, именом и презименом, јавног „Предлога за размишљање“. Али шта је све то према неприкосновеној стручности и етичкој узвишености анонимаца из „Форума наставника и сарадника“? Уосталом, и сретењску Златну медаљу за заслуге добио сам „за изузетне заслуге у јавним делатностима и постигнуте резултате у области филолошких наука“.


Најгнусније, међутим, тек следи. Проценивши, ваљда, да ме досад наведеним нису довољно оцрнили, форумаши настоје да ме упрљају проглашавањем мог деде Људевита Веслаја (а не Весаја, како стоји код њих) за усташу. Несрећни деда (1884–1947), чијом се успоменом поносим, по националности је био Хрват (да ли је то неки тежак хендикеп?), југословенског опредељења, хидроинжењер који је у Сремској Митровици пројектовао одбрамбене бедеме на Сави, велепоседник, угледни грађанин и добротвор. Средином 1945. године, ни крив ни дужан, Људевит Веслај је по кратком поступку пред војним судом осуђен као „ратни злочинац и народни непријатељ“ и завршио живот у митровачкој казнионици.


Нисам га упознао и не знам где му је гроб. Као основа за пресуду послужили су искази сведока који су са истином имали исто онолико везе колико и тврдње из ове безочне потворе „Форума наставника и сарадника“. Смисао пресуде било је стварање правне основе за конфискацију целокупне Веслајеве имовине. Виши суд у Сремској Митровици 30. децембра 2010. рехабилитовао је мога деду, а пресуду из 1945. огласио ништавном. Под насловом „Људевит Веслај: једна лична и породична драма“, угледни новинар и истраживач прошлости свога краја Душан Познановић 2010. године у Сремским новинама је кроз девет наставака испричао трагичну причу о моме деди.


Сумњају ли то форумаши у наше правосуђе или располажу неким непознатим подацима о држању Људевита Веслаја током Другог светског рата? Сигурно је да би се, да нису прекривени велом анонимности, сами могли наћи пред судом због неоснованог проглашавања мога деде усташом. Клевета у нашем Кривичном закону јесте декриминализована, али увреда није. Узгред, средства и методи у борби против сајбер криминала неслућено су напредовали, и код нас… Има ту још нешто, суштинско: све да мој деда и јесте био усташа, какве би то могло имати везе са мојим предлагањем за професора емеритуса?



Тако је, ето, клеветнички насликан портрет пензионисаног професора Дарка Танасковића, човека који „баца блато“ на Филолошки факултет, „не либећи се да опањкава и вређа целокупну српску академску заједницу“ (!?). Срећом, ту је истинољубиви, анонимни „Форум наставника и сарадника“ да одбрани незаштићена „мала бића“ на факултету од насртаја овог моћног, саможивог и себичног старца.


Нехотице, насликали су веродостојан колективни аутопортрет без лица и верно предочили ментални склоп и моралну беду оних који по сваку цену бране садашњу управу Филолошког факултета и њене спољне менторе. Одлично обављен посао, од кога ће несумњиво бити далекосежне користи. Свакако не за управу…


(Печат)