ГРАЂАНИ оправдано очекују правну предвидивост при одређивању притвора, кажу из Адвокатске коморе Београда, али чињеница је да су волунтаризам и арбитрарност изразито присутни у одлукама српских судова, односно у његовом одређивању, као и продужавању. Ова мера се изриче, како пракса показује, "по аутоматизму".

Значајан број норми није прецизан, а у оквиру судске праксе правне празнине тумаче се, по неписаном правилу, на штету окривљеног. Изазови који су пред браниоцима, уз обавезу да праксу Европског суда "уведу" пред њихове домаће колеге, подразумевају свакодневну борбу, у сваком појединачном предмету. Адвокати, са оружјем, мање моћним од оног којим располажу органи кривичног гоњења и сам систем, успевају да односе "мале победе" људских права и слобода у конкретним предметима, у чему се, и како сами кажу - огледа лепота њиховог позива.

Да слобода буде правило

Према речима наших саговорника из Адвокатске коморе Београда, могло би се чак парадаксално тврдити да би већу правну сигурност обезбедило увођење облигаторног притвора.

- Ово би можда и било прихватљиво решење када би се прецизирањем законских норми обезбедило да у свим другим случајевима - факултативног притвора, слобода буде правило, а притвор изузетак. Нажалост, у овом тренутку било би претерано оптимистички очекивати овако нешто - кажу из Адвокатске коморе.

У судским решењима којима се одређује и продужава притвор, с временом су се искристалисала уобичајена, шаблонска образложења судских одлука:

1. Имајући у виду да окривљени има пријављено пребивалиште на једној адреси, а да живи на другој адреси - постоји опасност од бекства.

2. Имајући у виду да је у даљем току поступка потребно саслушати сведоке - постоји опасност од утицаја на сведоке.

3. Имајући у виду да је окривљени осуђиван - постоји опасност да ће поновити кривично дело.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: УСВОЈЕНЕ ИЗМЕНЕ КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА: Уведена доживотна казна затвора

Како кажу из АКБ, ове три "мантре" представљају необориве претпоставке у судском поимању ствари када је реч о одређивању притвора.

- Независно од чињенице што огроман број грађана Србије живи на адресама на којима нису пријављени, ова околност представља толики проблем да већина бранилаца саветује окривљене да обмањују суд у погледу адресе свог боравишта да не би "сами себи одредили притвор" - објашњавају наши саговорници.


Притом, како објашњавају, иако околност да је потребно саслушати сведоке представља само апстрактну опасност за несметан ток поступка, она је у судској пракси дословно прерасла у разлог за облигаторни притвор, са чиме се и одбрана често мири.

- У случају одређивања само по овом основу, притвор релативно кратко траје, односно само док предложени сведоци не буду саслушани у поступку. А када је реч о претходној осуђиваности, суд по правилу не сагледава природу и тежину кривичних дела, нити раније осуде доводи у везу са другим околностима, већ их узима као необориву претпоставку закључка да је окривљени склон вршењу кривичних дела - оцењују адвокати.

Најстрожа мера по шаблону

Подсетимо, одредбом чл. 210 ЗКП прописано је "Притвор се може одредити само ако се иста сврха не може остварити другом мером". Посебан проблем у судској пракси представљају разлози којима суд образлаже због чега је проценио да се мора одредити притвор као најстрожа мера, а не нека од других мера које закон прописује.

У судској пракси се искристалисало стереотипно образложење које гласи: "Приликом доношења одлуке, веће је имало у виду да притвор представља најстрожу меру за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, те је с тим у вези разматрало и могућност примене блажих мера, али је нашло да је у конкретном случају степен опасности да ће окривљени у случају боравка на слободи у кратком временском период поновити кривично дело и даље таквог интензитета да се може спречити једино мером притвора, а не и неком другом блажом мером".

- Ово је класични стереотипни разлог, који није могуће жалбом ни побијати, јер се не заснива на конкретним чињеницама и околностима које могу да се разматрају у погледу критичке оцене судске одлуке - наводе из АКБ, истичући да се оваквим разлозима посредно повређује право на правно средство.


Mного изазова

Посебан проблем се јавља у случају јемства и оцене његове висине. Износ би требало да кореспондира са имовинским стањем особе на коју се јемство односи, објашњавају наши саговорници, као и имовинским стањем особе које јемство полаже.

- Циљ јемства нема никакве везе са компензацијом штете причињене кривичним делом - напомињу из АКБ. - Циљ јемста је да окривљеног одврати од сваке помисли на бег. Нажалост, у судској пракси се приликом оцене примерености висине јемства превасходно полази од висине штете причињене кривичним делом, чиме се значајно сужава поље примене овог института. На овај начин се јемству придаје компензацијска сврха, иако у случају активирања јемства положени износ припада буџету Републике Србије, а не ономе ко је оштећен извршењем кривичног дела.

Још један у низу изазова на које наилазе браниоци пред српским судовима су ситуације у којима се понуђено јемство одбија са образложењем да је дато у висини која је за суд недовољна, али без одређивања које би јемсто у конкретном случају било прихватљиво.

- Одредбом чл. 204, ст. 2. ЗКП прописано је да суд може и без предлога странака одредити новчани износ који у конкретном случају може бити положен као јемство, ако сматра да су испуњени услови да јемство буде одређено. У пракси ову могућност суд врло ретко користи иако је свим процесним учесницима у интересу да знају који новчани износ је потребан да би се окривљени могао бранити са слободе - наводе из АКБ.

Како кажу, када би била установљена законска обавеза, а не само могућност суда да износ јемства определи у сваком предмету, то би знатно допринело правној предвидивости и једнакости грађана пред законом.

Ко узнемирује јавност?

Додатна отежавајућа околност, која води ка ризику арбитрарности, представља део одредбе чл. 211, ст. 1, тач. 4.ЗКП. Ту се наводи да је за одређивање притвора неопходно утврдити чињеницу "да су начин извршења или тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка".

- Поставља се питање како се у сваком конкретном случају утврђује да је наступило узнемирење јавности и како је могуће констатовати да је у неком моменту узнемирење престало. Посматрано из перспективе браниоца, ово доказивање представља probatio diabolica. У судској пракси се једно време усталило правило да одређивање притвора по овом основу кореспондира са скоро свим медијски експонираним случајевима, као и да се притвор по овом основу укида када прође "довољно времена". Односно, када суд оцени да случај више није у фокусу пажње јавности - искуство је наших саговорника.

Испоставља се да се као образложење за укидање притвора по овом основу користи још једна стереотипна формулација да су посебно тешке околности кривичног дела по протеку одређеног времена изгубиле на значају и интензитету.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Доживотни затвор ће моћи да се изриче после 1. децембра

- Међутим, овде се као кључно поставља питање ко детерминише "фокус пажње јавности". Јер је новинарима и уредницима практично је пружена могућност да начином извештавања о појединим поступцима на посредан начин одређују и дужину трајања притвора. Тако је поред знатне дозе судског волунтаризма код одређивања и укидања притвора, омогућено некоме ко је изван поступка да уз помоћ, формалног или неформалног утицаја на уређивачке политику појединих медијских кућа, у буквалном смислу "креира" притворски разлог. На тај начин може да "издејствује" одређивање или продужавање притвора у неком предмету - објашњавају своју бојазан из АКБ.

Без суштинске расправе

Када је реч о рочишту поводом притвора, сви докази којима располаже тужилаштво треба да буду дати на увид одбрани пре него што се окривљени појави пред судијом за претходни поступак, како би могла да адекватно одговори на доказе и аргументе тужилаштва.

- Имајући у виду да је окривљени саслушан пред јавним тужиоцем, нема никаквих процесних препрека да му се омогући детаљан увид у списе предмета да би имао довољно времена и могућности за припрему одбране - наводе из АКБ. - Судија за претходни поступак најчешће своди саслушање на формално оспоравање предлога за одређивање притвора без упуштања у суштинску, контрадикторну расправу.

Током прва три месеца о притвору одлучује судија за претходни поступак. На сваких 30 дана он преиспитује да ли и даље постоје разлози за притвор, док о жалби против његовог решења одлучује КВ веће тог истог суда.

- По протеку трећег месеца притвор може продужити само веће непосредно вишег суда за још три месеца, што је у случају Вишег суда - веће Апелационог суда, али о жалби против његовог решења одлучује друго веће тог истог суда. Из наведеног произилази да не постоји "стварна двостепеност", јер о жалбама против решења о притвору фактички одлучују друге судије истог суда, који је притвор одредио - закључују из АКБ.


СТАВ ЕВРОПСКОГ СУДА

ДА би се могло расправљати о основаности предлога за одређивање притвора, осумњичени мора претходно остварити право на приступ доказима у спису предмета који ће му омогућити да оспорава законитост свог притвора. Право на приступ доказима у спису у овом процесном моменту, према ставу Европског суда, проистиче из Конвенције и то из члана 5, став 4 и члана 6, став 3 тач. б.


СТЕРЕОТИПНА ОБЈАШЊЕЊА

1. Имајући у виду да окривљени има пријављено пребивалиште на једној адреси, а да живи на другој адреси - постоји опасност од бекства

2. Имајући у виду да је у даљем току поступка потребно саслушати сведоке - постоји опасност од утицаја на сведоке

3. Имајући у виду да је окривљени осуђиван - постоји опасност да ће поновити кривично дело


КОМПЛЕТАН ДОДАТАК „АДВОКАТ“ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ