НЕДАВНО сам прочитао текст да је Србију за шест година напустило око 600.000 људи. Морам признати да сам остао запрепашћен. Ипак, кад год уђем у неки од кабинета на Машинском факултету, на коме и сам успешно завршавам четврту годину, видим забринутост у очима младих људи. Гледају програме путем којих може да се оде за Немачку, Сједињене Америчке Државе, Аустрију... Не кривим их, не виде излаз за своју породицу, која је у дуговима, желе да им помогну да боље живе. Једна моја колегиница, иначе одличан студент, од прве године факултета ради, јер прима само државну стипендију, што у њеном случају није довољно, планира да упише мастер на факултету у Аустрији и да се не врати. Каже: "Јоване, нисам луда да радим за минималац у Србији, када тамо могу дупло више да зарадим..." Тако је годинама уназад. Од нас 50, половина студената оде да ради у САД.

СВЕ ово ме погађа, као младог човека који верује да се и у Србији може успети, само уколико се вредно и марљиво ради. То говорим од прве године средње школе. Да се разумемо, ни код мене није било све сјајно и бајно, нити је сада. Као и многи грађани, и моја породица се бори са извршитељима и осталим проблемима, али опет, проналазимо снагу да останемо на огњишту наших предака. Када год бих у неком свом гостовању говорио да желим да останем у Србији, друштво, па и пријатељи, говорили би ми да сам луд, наиван, глуп...

ПРОЧИТАЈТЕ И:ПРЕДСЕДНИК СПРЕМИО ОДЛИКОВАЊА: Ордени за Јеротића, Јанкетића, Тозовца...


МОЖДА то све и јесам, знам да је Србија сиромашна земља, али сам оптимиста, надам се да ће бити боље, а да се за то боље морамо борити! Можда баш зато што сам и сам гладног стомака ишао у школу. За боље се не бори револуцијама, протестима, вешалима, за то боље се бори знањем. Знам да је тема одласка младих из Србије горућа и да ће овакав мој став наићи на неразумевање многих из моје генерације, али знајте да се морамо борити да бисмо нешто променили!

ЗАШТО је важно да останемо у својој држави? Пре свега, јер је то наша дедовина, земља наших предака. Шта мислите, да је њима било лако да се вековима, са пушком у руци, боре за своју отаџбину? Хајдемо и ми млади, баш због наших предака, да више волимо своју државу, да покушамо да нешто променимо, да је опоравимо.

Фото Ж. Кнежевић

Свако може себи да да рок од две-три године, па ако не успе, ако се не пронађе, лако може да оде. Стране државе нас чекају раширених руку, да за њих рађамо децу, да за њих радимо. Подсетио бих вас да је у Немачкој велики проблем младог становништва, да Немци тек у касним четрдесетим добијају децу и мислите да примају мигранте раширених руку из љубави и толеранције? Није све увек онако како нам се сервира.

ЗНАМ да је младим талентима тешко, јер је понекад велика мука отићи и на такмичење у неки други град. Знам да наше школе немају пуно пара за такмичења, али видим да се нешто мења. У мом граду - Нишу, који је за мене најлепши на свету, оформљен је Фонд за младе таленте који покрива путне трошкове ученицима који се такмиче.

ПРЕ неколико недеља сам прочитао вест да је 60 најбољих студената са медицинских факултета у Србији добило стално запослење у струци, стипендије за младе на територији Града Ниша су повећане за неколико хиљада, гради се Научно-технолошки парк. Ето, коначно ће млади таленти и научници имати свој простор за истраживање, науку и развој. Оформљене су и стипендије "Млади херој", које додељује "Егзит фондација" надареним младим људима из различитих категорија.

КАДА знамо да је пре само 20 година наша земља била бомбардована и разрушена, онда је све набројано велики напредак. Још много тога мора да се уради, али је напредак немогућ ако седимо и кукамо. Систем ми мењамо!

КОЛИКО год да је тешко, постоји нешто што је много важније од новца и луксузног живота, а то је љубав према ДОМОВИНИ. Једино ми можемо коренито да променимо систем, а сутра и свет. Да би сутра наша деца учила српски, да би сутра наша деца славила крсну славу и учила о светосављу, да би се недељом причешћивала у цркви у Србији у свом граду, а не негде у Немачкој. Остајте људи, борите се, мењајте Србију!

ШТА ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ДА нисмо можда мало себични? Да ли желимо да Србија једног дана ишчезне? Да ли тај проклети новац вреди више од наше историје? Лепо је владика Николај рекао: "Гле, ми Срби, остависмо пост, остависмо молитву, заборависмо Бога, и српска се земља претворила у пустињу, у пустињу греха и смрти. Шта је? Где је правда? Где су сада Срби? Где је светосавска душа српска? Погазише Свето еванђеље, цркве опустеше..."