ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ДАНА СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ОЛУЈЕ: Вучић: Нико не може да нам забрани да се зовемо Србима; Нису признали Јасеновац, неће ни Олују(ФОТО)

Танјуг

04. 08. 2018. у 20:20

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ДАНА СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ОЛУЈЕ: Вучић: Нико не може да нам забрани да се зовемо Србима; Нису признали Јасеновац, неће ни Олују(ФОТО)

Фото И. Маринковић

У Бачкој Паланци, где живи неколико хиљада протераних Срба у оквиру хрватске оружане акције "Олуја", вечерас је почело обележавање Дана сећања на све страдале и прогнане Србе током те акције
Србија је данас, у име својих, проговорила, и то без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом, поручио је вечерас председник Александар Вучић обраћајујући се поводом годишњице прогона српског народа у "Олуји".

"Србија је проговорила оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују. Да никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, више никада неће бити. И да ћемо стајати уз свој народ, за свој народ, не угражавајући никог, не претећи ником, али и не дајући на себе и своје. И немамо ми чега више да се стидимо, зато што смо Срби", поручио је председник Вучић.

У Бачкој Паланци су вечерас, указао је, сви Срби и њихови политички представници, из БиХ, Републике Српске, Црне Горе, и из Хрватске, и сви Крајишници, каже, где год да живе, од Бусија до Канаде, од Футога до Аустралије, треба да знају да нису сами и да Србија можда и може без Крајине, али без Крајишника не може.

А потом је наставио, у целини:

"Драги пријатељи, Крајишници,

Данас смо дошли не само да обележимо тај најстрашнији дан у нашој новијој историји, дан у којем је отпочела голгота читавог једног народа, народа на чија леђа је натоварен крст рода, порекла и вере, и народа који је шибан мржњом, него и да посведочимо, пред свима, а поготов пред онима који су заборавили, намерно или случајно, да је сваки злочин, вечан и да не може ни да се заборави, ни оправда.

А најмање може да се слави.

Можете ли да замислите оне који ће да славе Јеленине сузе и њену бол.

Ако им је да славе, нека славе, а ми можемо са много поноса да гледамо у будућност, не само због Тесле и Милутина Миланковића, већ и због Крајишника који су овде код нас и који су будућност Србије и света.

Када убијеш некога данас, убио си га и сутра; када прогнаш некога данас, прогнао си и његово јуче, прогнао си сваки детаљ читавог његовог живота, сву његову прошлост, сваки његов боговетни дан и сваки трен читавог његовог постојања.

И нема оквира у који то може да се смести. Нема рама, нема одреднице, за нешто што је заувек ту, и у нама, и око нас.

И није никаква случајност што су датуми, злочина због различитости, због вере и нације, исти. Нацисти су 4. августа 1944. године, провалили у сигурно скровиште јеврејске девојчице Ане Франк и одвели је у логор, да умре.


Они који су, на исти тај дан, 4. августа 1995. године провалили у Крајину, убили више од две хиљаде људи и 250.000 прогнали, само су поновили исту ствар. Исти злочин против некога ко је различит, има другчије име, порекло и неког свог Бога.

И у оба случаја, једина кривица и Ане Франк и Срба из Крајине била је не нешто што су урадили, него нечије убеђење да ће, без њих, нека земља, неки људи, бити лепши и бољи.

У оба случаја тражено је и примењено коначно решење. У оба случаја, они који су другачији, оптужени су за само своје постојање. И није пука коинциденција то што је Хитлер, 1919. године оптужио Јевреје за то што се "множе", и што је исту ту реч - "множили су се", употребио Туђман, у свом говору у празном Книну, ослобођеном Срба, од сопствених становника.

Мотив је, дакле, вечан, исто као злочин који је проузроковао. Мржња, у својој ирационалности, не препознаје ни време нити било какав крај, осим оног, коначног, да некога нема.

Разлика је, после свега, само у бројкама, које говоре, не о мањој жељи, него о мањој ефикасности.

А намера је иста. Хитлер је хтео свет без Јевреја, Хрватска, њена политика је хтела Хрватску без Срба, јер су, како је речено, "разарали хрватско национално биће".

Како, није објашњено, нити је то било потребно. Одвратна емоција, која покреће погром, истребљење, не тражи ни рацио ни појашњење. Довољно јој је нечије име и презиме, да уради све оно што је урадила, у име свог имена.

Довољно јој је то "Србин", и "српско" да спали све у Кистањама, Лунићима, Ружићима, Ђитићима, Кућима, Крикићима, Трескавици, Цивљану, у Доњем Лапцу, Бенковцу, Цетини, Книну, Двору, Србу, Глини. . .

Код Дрниша су убили штене, недалеко од усташких Чавоглава, под оптужбом да је "српско". Убијали су и краве, вадили им очи, просипали дроб, и остављали их у центру српских села, као опомену, и јасну поруку - не враћајте се.


Делили су летке, са обећањем да ће они, који се усуде опет у Хрватску, да буду заклани.

Бомбардовали су колоне избеглица, пљували их и каменовали, силовали, убијали крај кућа и крај пута, потрудивши се да пир буде крвав, и да нико, од Срба, не оде из Хрватске, без казне. Казне која му је додељена само зато што је Србин.

И ако то није намера, шта је онда намера? Ако то није етничко чишћење, шта је онда етничко чисћење? Ако то није злочин, највећи злочин од свих злочина, злочин због крви, нације и вере, како, онда тај злочин изгледа?

Не знам. Али знам да данас славе, ида никога, претходно, бар из пуке пристојности, за тај злочин нису казнили.

И неће. Баш као што неће никада да признају Јасеновац, и све његове жртве, и као што неће да признају да су убили више стотина хиљада Срба током Другог светског рата, када су, по први пут, стварали независну државу Хрватску, само за Хрвате и ни за кога другог.

Но, то су они, и то се сигурно неће променити. Али нешто друго, сасвим сигурно хоће.

Србија се мења. Србија, која јако дуго није схватала да трагедије не почињу када се не разумеју речи, него када се не разуме ћутња. И ту ћутњу, тешку ћутњу свог народа, својих Крајишника, нисмо разумели, превише дуго, готово пуних 18 година.

И ћутали смо на ту ћутњу, плашећи се да кажемо ништа друго, него оно што јесте.


Нисмо смели да кажемо, "злочин". Ни да кажемо, "погром". Ни да кажемо, "чишћење". Ни, "истребљење", "убијање", "силовање", "паљење", "пљачкање".

Данас, смемо. Данас је Србија, у име својих, проговорила.

Данас Србија говори у име свих Крајишника.

Без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом.

Оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују.

Више никада никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, неће бити.То је моја порука Србима и свима другима.

И нећемо више, Милораде, бити само уточиште за наш народ, за наше Србе. Бићемо заштита за сваког од њих, стајаћемо уз свој народа, и никоме нећемо дозволити да га прогони и понижава.

И немамо ми чега више да се стидимо, зато што смо Срби.

Сувише је, драги Крајишници, великих Срба, а поготово великих Срба, из Хрватске, оних због чијих проналазака данас своју срамоту не славе у мраку, и без микрофона, да би се ми стидели.

А како ћете Тесли да промените род, Тесли од оца православног свештеника и мајке Српкиње да кажете да није Србин? Него шта је? Као и Миланковић и велики Крајишници који овде живе.

И ти Срби, и Личани и Кордунаши и Далматинци...нама су дали највише. Оставили су они, и Хрватској, своја велика дела.

Али, још више су дали нама.

Срби, Крајишници, донели су овде, у своју кућу, сав свој таленат, марљивост, сву генијалност тог крша у којем су се родили и који те тера на велика достигнућа, и дали нам, све то, онако као што деца дају родитељима.

Дали су, својој отаџбини, својој мајци, Србији.


И није Јелена дала пола срца. Јелена је својој Србији и Бачкој Паланци дала два срца, и оно крајишко и оно одавде из Србије.

Оној чији су највећи понос. Оној која, и то је више од обећања, то је озбиљна заклетва, никада неће да ћути.

Ни о злочину, ни о свом поносу.

И на крају, дозволите ми да се још једном извиним свим Крајишницима, свим прогнаним, свим жртвама, за све те године ћутања,тешког и злокобног ћутања.

Мук је прошао у Србији. И њен, и ваш. И глас нам је све јачи, у Српској и у Босни и Херцеговини и све даље се чује.

Поносите се тиме, радујте се због тога, у ове дане туге.

Зато што је то доказ да их више неће бити. И да сте у својој кући, безбедни и заувек спасени.

Хвала вам драги пријатељи што сте се окупили у досад највећем броју и дошли да што сте нам дошли да одамо почаст убијеним и прогнаним Крајишницима.

Поздрављам наш народ где год да живи.

Ништа туђе нећемо, али нико не може да нам забрани да се зовемо Србима, српским именом и презименом.

Поздрављам Србе и у Црној Гори, и у Републици Српској и у Босни и Херцеговини и у Хравсткој, свуда где живе овде у региону и свуда у свету.

Живела Република Српска. Живела Србија", поручио је председник Вучић.

Скандалозан твит хрватског професора о Олуји изазвао бес у Србији, али и у Хрватској

Покољ Срба славе уз Ф-16 и Томпсона

ДОДИК: ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ БЕЗ ПРАВДЕ

- Драга браћо и сестре, увек изнова у себи тражим разлог за додатну снагу да разумем оно што се десило мом народу, не само у „Олуји“, него и много пута у прошлом веку. Народ који је преполовљен после Првог великог рата, који је теран у Јасеновац, Градишку, Паг и друге логоре, па чак и логоре за децу.Етничко чишћење Срба омогућено је уз помоћ НАТО-а. Није било правде, ослободили су генерале који су водили ту акцију. Тај злочиначки подухват, пљачкање, пустошење и паљење наших кућа и земље, све је учињено да би нам затрли траг. Нема правде тамо где злочинац дели правду. Ми данас гледамо у Србију. Свесни смо своје заблуде која се звала Југославија. Ми у Републици Српској немамо више права на заблуде. Хоћемо своју слободу и суживот. Спремни смо да бранимо оно што имамо, а туђе не желимо. Надам се да ћемо у овом веку решити наша питања. Надам се да ће председник Вучић успети да обезбеди праведно решење за Косово и надам се да ће штитити и нас. Немамо праву да изгубимо своју снагу. Сутра када буду славили "Олују" стајаће мирно пред химном коју је написао Србин чији је гроб у Новом Саду. Нека живе Крајишници, нека живе Срби, нека живи наш народ, нека живи Србија - рекао је Додик.

Парастос за Крајину које више нема

МУКЕ ПРОГНАНИХ

Међу прогнанима 1995. године је био и 62-годишњи Вилко Гогић из Босанске Крајине.

Почео је нови живот доласком у Србију, а данас, каже, и када би хтео да се врати нема где.

"Немамо где да се вратимо. То су сад рушевине, једино земље има. Али и да се вратимо, не можемо да обезбедимо егзистенцију", рекао је Гогић Тањугу.

Ђуро Штељић, који је са женом и три сина протеран из Коренице, казао је за Тањуг да им је тог јутра у кућу дошло шест униформисаних мушкараца, који су им рекли да покупе своје торбе и носите или да оставе главе ту у стану.

Наводећи да им ништа друго није преостало да ураде, Штељић је казао да се не зна броја Србима које су закопали под аутопут, ровокопачима копали, па их асфалтом покривали.

"Наишла је полиција, главног знам и рекли су нам да се купимо и идемо одатле. Кажу, ово је хрватска домовина, ово више није ваше српско", прича Штељић.

Додаје да је требало да у Србију дођу у шлеперу, који је ишао из Доњега Лаца и који је изгорео, али да је судбина била таква да дођу у једном трактору и тако преживе.

"Ништа нисмо понели, оставили смо тањир наливен супе, постављен за доручак деци. Оставили смо све. Двехиљадите сам отишао да тражим радну књижицу у Кореницу, питам полицајца где је Шумарија, објасним му да сам код њих радио 30 година. Пита ме да ли сам имао кућу, ја кажем да сам имао стан. Он ми каже, ако си имао кућу купи циглу, опсовао ми је српску мајку и казао је - ово је груда хрватске домовине. Ја сам остао без речи, дочекао аутобус из Шибеника и вратио се назад, више нисам ишао, што ћу, немам шта тамо да радим", испричао је Штељић.

Вучић о ''Олуји'': Нећемо дозволити да се злочин заборави; Нисмо одушевљени одликовањем Готовине и Маркача

Додао је да тада нико од Срба није остао, али да познаје једног који се вратио у Доњи Лапац, у своју кућу, коју је обновио са парама које је имао.

"Син му није могао добити посао ту и вратио се у Бањалуку. Ја га питам како је, а он ми каже гледају те како ће те скинути и зато сам вратио сина", навео је Штељић.

Дану сећања присуствују премијерка Србије Ана Брнабић и министри у Влади Србије, народни посланици, представници Војске Србије и Српске православне цркве.

ЈЕЛЕНА КНЕЖЕВИЋ: ТАТА НИСМО УСПЕЛИ ДА ИСПУНИМО СНОВЕ

Окупљенима се обратила Јелена Кнежевић, једна од деце из избегличке колоне.

- У нашу кућу су једно вече ушла два човека која ја нисам познавала, али још памтим мајчин крик. Почињу дапристижу комшије, рођаци, само нема мог тате. Тата, иако нисмо успели да испунимо све наше заједничке снове, ја те још увек волим, ја те још увек нисам прежалила - рекла је Јелена дрхтавим гласом.

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: И НЕБО БИ СЕ ПОСТИДЕЛО ТОГ ЗЛОЧИНА

- Сабрали смо се да одамо помен нашој браћи чија је једина кривица то што су били Срби и што су били православни. Они су пострадали од браће хришћана, а не од неког непознатог народа и вере. И само небо се постидело тог злочина. Данас после скоро две деценије, питамо се шта их је водило да дигну руку на своју браћу са којом су делили поднебље. Институција цркве је могла да заустави тај понор и зло које је изненадило свет. То је и њихова и наша трагедија. Наш партијарх Герман када је освећивао цркву у Јасеновцу рекао је „Тај злочин не смемо да заборавимо.“ Али, позвани смо да опростимо као хришћани. Ниједно зло никада није донело добро – рекао је патријарх Иринеј.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (6)

vanja

04.08.2018. 23:54

@paramonte - mi koji smo preziveli taj zlocin nikada necemo dozvoliti da nevine zrtve padnu u zaborav,vecna im slava

Uki

04.08.2018. 23:07

Svakog ko je pocinio zlocin stigne Bozija kazna i to je ono sto nas umiruje na neki nacin. Neduzni Srbi ne smeju vise da isprastaju. Pocast zrtvama

Bjelopavlic Nbgd

05.08.2018. 09:27

Apolitican sam,al Vucicu prvenstveno, svaka cast na inicijativi za ovakav vid okupljanja i obelezavanja istorijskog dogadjaja. Toga nije bilo pre. Sve najbolje braci i sestrama nasim milim,gde god bili!

Fudbaler

05.08.2018. 14:51

Baš kao što neće nikada da priznaju Jasenovac, i sve njegove žrtve, i kao što neće da priznaju da su ubili više stotina hiljada Srba tokom Drugog svetskog rata, kada su, po prvi put, stvarali nezavisnu državu Hrvatsku, samo za Hrvate i ni za koga drugog. Dok dr\ava Hrvatska danas slavi svoju pobedu, to Srbija danas tuguje ya svojim nestalim i ubijenim narodom.