КАДА је почетком овог века Национални обавештајни савет САД објавио збирку систематизованих извештаја о Југославији, који покривају период од Титовог раскида са Стаљином 1948. до 1990. године, уочи самог распада Југославије, показало се да многобројна добронамерна упозорења, да је Београд један од водећих шпијунских центара Европе, нису била за дневнополитичку употребу и производ наше пословичне потребе да све мистификујемо. Податак да је ова публикација објављена као трећа (прве две су биле посвећене Кини и Вијетнаму), само потврђује колики је био значај Југославије у другој половини прошлог века.

Обелодањивање ових докумената открива и све дилеме које су се јављале у Вашингтону око независног положаја Југославије и како се, у надолазећем времену, формирао однос према Јосипу Брозу и његовом експерименту стварања самоуправљачке државе. Из предговора ове збирке извештаја о СФРЈ да се наслутити да су на проценама и закључцима радили најбољи стручњаци из редова обавештајне заједнице САД у то време.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Kako je izgledala Jugoslavija u očima CIA

Најангажованији на сакупљању и систематизовању докумената за ово издање били су Џон К. Ален, из обавештајног аналитичког бироа ЦИА, и Мартен ван Хеувен, бивши обавештајни функционер за Европу. Уводничари ове специфичне књиге кажу да њен циљ није само бележење оног што се збило, већ и припрема нових људи који су сада "на терену": "Чак ни рађање шест држава које су некад чиниле Југославију не представља крај ове приче. То је, додуше, почетак друге приче коју су дипломате, војни стручњаци и представници невладиних организација, у овом тренутку активни у региону, спремни да провере и потврде."

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Bivši šef CIA o Crnoj ruci i Apisu

ЗАШТО је Југославија уопште била важна за САД? Америчко интересовање за Балкан датира од самог стварања југословенске државе. После Првог светског рата председник Вудроу Вилсон и његови саветници били су врло ангажовани у изради мапе будућности Балкана пре и за време Париске мировне конференције. Остала је запамћена његова реченица приликом доделе Ордена слободе Михајлу Пупину, управо после Париске мировне конференције: "Добар си Американац зато што си добар Србин." (Додуше, у Вашингтону се током последњих двадесетак година нерадо сећају овог догађаја и ове реченице).

Када су земље чланице Коминформа 28. јуна 1948. осудиле Југославију због тога што води непријатељску политику према Совјетском Савезу и искључиле Београд из савеза, изненађење у Вашингтону - као и свуда на Западу - било је потпуно. На вест о расцепу Вашингтон није био способан или спреман да делује у томе, иако је још у фебруару 1947. године амерички отправник послова у Београду Џон Кебот упозоравао на могућност раскида сарадње на релацији Београд-Москва. У јуну 1947. он је поновио да југословенски интереси "можда не следе увек слепо руске инструкције". Уследило је, 7. јула 1947, још једно његово упозорење, у којем тврди да су "сукоби интереса са Русијом неизбежни". Кад су ову поруку показали тадашњем државном подсекретару Дину Ачесону, он је, према извештајима, преко текста написао "ђубре".

И Вашингтон је почео да на Југославију гледа другим очима, као на део ширег хладног рата Исток--Запад. Штаб за политичко планирање у Белој кући убрзо ће урадити меморандум у коме ће доминирати реченица: "Први пут у историји сада имамо у међународној заједници једну комунистичку државу која је независна од Москве."

Џон Кенеди и Јосип Броз испред Беле куће


КОЛИКИ је за Труманову администрацију био значајан излазак Југославије из "совјетске орбите", најбоље говори процена ЦИА из 1949. године:

"...Титово отпадништво је лишило Совјетски Савез његовог најјачег бастиона у Југоисточној Европи, упоришта које је СССР раније омогућавало директан приступ Средоземљу и служило као моћна база за вршење притиска на Грчку, Италију и Аустрију. Губитак Југославије је стога смањио совјетске потенцијале и ослабио стратешки положај СССР на Балкану и у источном Средоземљу."

Из анализа стручњака из Ленглија може да се реконструише првобитно опипавања пулса и све интензивнији контакти и конкретни договори између Вашингтона и Београда. Увертира за озбиљан приступ усмеравања Тита ка Белој кући заправо почиње предлогом Џорџа Кенана, амбасадора у Београду, који је предложио вашингтонској администрацији да либерализује америчку извозну политику према Југославији, чак и ако политички уступци југословенских власти буду мали.

Из збирке ових докумената се види да је до 1954. године Југославија добила све што су Американци тада производили, осим атомске бомбе. Стигла су 292 клипна, 192 млазна, 20 транспортних, 22 млазна извиђачка и 43 надзвучна авиона. Надзвучне авионе у том тренутку, поред СССР и САД, поседовале су само Британија и Француска.

ВАШИНГТОН је најпре слао храну, потом оружје, затим индустријску опрему, а онда и технологију која се није смела извозити другим комунистичким земљама. Тако ће ЈНА постати четврта армија на континенту, а југословенска војна индустрија је постала најпрофитабилнија извозна грана.

Из тог широког спектра докумената која покривају све области друштвеног, политичког, економског, војног, културног живота и међународних односа, занимљиво је да се издвоји један сегмент интересовања америчких дипломата и обавештајаца. Наравно, реч је о Јосипу Брозу Титу. Они су темељно пратили сваки његов приватни и политички потез. Творци америчке политике су добро знали да је Тито лично био комуниста старе марксистичко-лењинистичке школе и да као такав није био, нити је могао постати, њихов пријатељ.

Улаз у седиште ЦИА / Фото АП


Зато у депешама обавештајаца и њихових аналитичких обрада једно питање готово стално провејава: Ко после Тита? У извештају од 23. фебруара 1955. године пише:

"Титова смрт би представљала озбиљан ударац режиму. Иако у овом тренутку има мало доказа о озбиљним ривалствима међу Титовим сарадницима, борба око наслеђа би се ипак могла распламсати, нарочито због тога што би његова смрт свакако оживела основна размимоилажења и несугласице откривене у Ђиласовој афери... Најистакнутији кандидат за наследника је потпредседник Кардељ, истакнути марксистички теоретичар, који је стварни архитекта такозване нове социјалистичке демократије у Југославији, који је имао активну улогу у југословенској спољној политици и био све време једна врста алтер ега Титовог. Други потенцијални кандидати су Ранковић, шеф тајне полиције, Гошњак, који предводи војни естаблишмент, и Вукмановић Темпо, економски цар земље."

НЕЗАВИСНА МАКЕДОНИЈА ЕВО једне процене ЦИА о политичкој ситуацији у Југославији 1949. године: - Постоје извесне мањинске групе у Црној Гори, Македонији и можда другим југословенским републикама које би напале Титов режим у замену за обећања приоритетног третмана од Совјетског Савеза... Проглашење "независне" Македоније имало би мало успеха у напорима да се задобије подршка већег броја југословенских Македонаца, бар у току 1949. У случају озбиљне претње у било које време 1949. Тито би могао да организује масовно пресељење непоузданих Македонаца у друге области Југославије - било је наведено у једном извештају ЦИА.

ДВЕ године касније обавештајци из Београда и њихове колеге из централе ЦИА у Вирџинији, констатују да "Тито успешно контролише општенародно незадовољство, успева да потисне национална трвења и националне сукобе и разлике у ставовима према спољној политици унутар саме партије". Међутим, они уочавају да би сви ти проблеми могли изаћи на површину кад Тито умре.

После Брионског пленума у јуну 1966. године и смењивања Александра Ранковића, поново је отворено деликатно питање Брозовог наследника. После неколико месеци, на столу шефова Беле куће и Стејт департмента представљен је нови извештај о тренутној ситуацији у Београду.

- У овом тренутку не постоји на сцени ниједна личност која би могла ускочити на место Ранковића и евентуално преузети функцију Тита, уколико би он умро или се повукао. Едвард Кардељ, Словенац и покретач многих либералних реформи у Југославији од 1952, сада је високи партијски секретар и по рангу се сврстава одмах иза Тита - писало је тада у овом извештају. - Међутим, њему недостаје политичка база и потребна харизма да би могао да преузме функцију коју Тито обавља, захваљујући свом ауторитету. Вељко Влаховић је популаран у партији и сматра се истакнутим идеологом, али као Црногорац нема такође базу у власти која би му гарантовала највишу функцију. Тодоровић (Мијалко), иако Србин са коренима у највећој југословенској републици, такође је новајлија на функцији коју обавља, да би могао да се сматра евентуалном заменом за Тита.

ЗАБРИНУТОСТ у Вашингтону расте и после доношења Устава из 1974. године - шта ће се догодити са Југославијом после одласка маршала са сцене. Национално-етничка трвења и ривалства републичких лидера су све израженија. Земља улази у све трајније и веће економске тешкоће. Ко ће бити тај који ће стати на чело колективног руководства? Онај ко дође после Тита ће морати да се ухвати са тим ужасавајућим проблемима и пробуђеним, потискиваним разорним снагама које разједају и муче Југославију, од стварног њеног стварања 1918. године.

ПЕДАНТНИ аналитичари из ЦИА шаљу својим претпостављенима нови извештај:

"Два Словенца - Едвард Кардељ (66) и Стане Доланц (51) - су у овом тренутку главни кандидати за наследника Тита на функцији партијског вође. Кардељ је 40 година био блиски Титов повереник и представљао би најистакнутији симбол континуитета Титове ере. Он је све време други по рангу члан на хијерархијској лествици. Међутим, постоје извештаји према којима и Кардељ, који је имао две озбиљне операције (сумња се на рак), можда никада поново неће играти активну улогу у политици какву је играо. Ако је тако, онда би Доланц, кога је лично изабрао Тито 1972. да надзире послове у партијској бирократији, постао главни претендент да преузме вођство СКЈ."

Предвиђање судбине Југославије после смрти Јосипа Броза Тита био је кључни задатак обавештајаца и аналитичара ЦИА.Они су тачан одговор умели да дају око годину дана пре него што су народи СФРЈ запуцали једни на друге у грађанском рату. Све претходне процене биле су умереније у погледу будућности Југославије: више од четири деценије је америчка обавештајна служба у одређеној мери веровала у опстанак ФНРЈ, па СФРЈ, да би на јесен 1990. године ставила тачку: Кроз годину дана, Југославија ће, највероватније, престати да постоји.