ЦРКВА се напуни само на Божић и Васкрс. Ако занемаримо задушнице, осталим празницима на литургији је тек нешто више људи него иначе. А њих је толико мало да их лично готово све познајем.

Свој суд о броју верника и религиозности нашег народа овако износи старешина једног од приградских храмова Српске православне цркве у Београду. Без околишања каже да његови парохијани ретко долазе на богослужења, мало њих се причешћује, а у односу на укупан број становника црквене општине само малобројни свештеника примају у кућу.

Слична слика може се видети у готово свим крајевима Србије, с тим што је у појединим деловима земље ситуација још гора. И не би то било никакво чудо да ретка истраживања о религиозности у Срба не исцртавају потпуно другачију слику - изузетно висок проценат верника међу грађанима Србије.

Последње податке о броју верујућих људи објавила је асоцијација Вин-Галуп интернешнел. Ово истраживање је показало да се у Србији 75 посто грађана изјашњава као религиозно, а да у постојање Бога верује нешто више њих - 79 посто.

Подаци добијени пописом становништва одржаним 2011. године показују још већу бројност верујућих грађана Србије. Према резултатима анкете коју су попунили готово сви житељи Републике, религиозних је чак 94 посто. Најбројнији међу њима су православни хришћани којих је 6,4 милиона, што чини 85 посто укупног становништва. Оволики број верника, макар на папиру, Србију сврстава у сам врх европских држава по религиозности.

РЕЛИГИОЗНИ АТЕИСТИ СРПСКИ народ је на свом историјском путу изнедрио и феномен “религиозних неверника”. Некадашњем председнику Црне Горе Момиру Булатовићу приписује се да је, упитан за вероиспосвест, одговорио да се осећа као - православац атеиста. Уколико је ова анегдота тачна, Момо је својом искреношћу постао творац термина који најбоље одсликава ниво религиозности великог броја Срба.
Овај феномен својствен је и другим народима који су прошли кроз еру званичног државног атеизма. У Србији и региону, међутим, добио је и генерацијско обележје, будући да је захватио децу комунизма, која су се вратила под окриље Цркве али никада нису до краја одбацили тековине комунистичке идеологије.

Ови бројеви на први поглед говоре да су грађани Србије изузетно посвећени својој вери, да живе по њеним начелима, редовно одлазе на богослужења, учествују у обредима и читају верску литературу. Но, да ли је баш тако?

- Наравно да није. Религиозност код нашег народа већином се испољава декларативно и њоме се изражава начелна припадност хришћанској духовној сфери. Она је и израз поштовања традиције, обичаја, духа предака и етничког корпуса - каже за “Новости” социолог Тодор Симеуновић.

- Отуд се код нас верником осећа свако ко обележава крсну славу, иако је у овом чину религија у другом плану. Она је пак, алиби за “упис” међу вернике, хришћане и православце.

У оваквом одређењу религиозности, како напомиње наш саговорник, Бог и верско учење долазе као нешто што се подразумева и што се уопштено прихвата, иако се мало или нимало познаје.

- Свештеници најбоље знају колико верника уопште зна цео “Оченаш” или “Симбол вере”. Певање на литургији и “одговарање” свештенику привилегија је само малобројних посвећеника које најчешће називамо “правим верницима” или побожним људима - наводи Симеуновић.

Велико је питање да ли је уопште могуће доћи до броја истинских верника. Ма какав да је одговор, сигурно је једино да их је мање него што се обично мисли.

СЛАВЕ СЛАВУ, КРСТЕ ДЕЦУ “У БОГА верујем, у цркву не идем” - често се чује у нашем народу. Ова реченица одсликава виђење религиозности великог дела нашег становништва. Обимна истраживања не постоје, али парохијска пракса у СПЦ показује да српски народ своју веру углавном изражава кроз крсну славу и свега неколико црквених обреда. У овом кругу су свете тајне крштења и брака (венчања), као и обреди везани за смрт и сахрањивање. У цркву се најчешће одлази на велике празнике, обично да би се запалила свећа “за здравље”, при чему мањи број људи прати целу литургију и прима причест.

За теолога и вероучитеља Милића Стојшева истинским хришћанским верником може да се сматра само онај ко живи по јеванђељу.

- Верник је свако ко осећа Бога и истински се придржава начела вере. Под тим обично сматрамо Свето писмо и скуп учења које чине окосницу хришћанства. Припадност цркви се подразумева јер је реч о заједници, која је један од темеља хришћанске вере. Имајући у виду све ово, као дан је јасно да је број таквих верника знатно мањи него што се у јавности наводи. Колико год да их је, међутим, они су со ове земље - објашњава Стојшев.

Саговорници “Новости” напомињу да Срби важе као верујући, али не и црквени народ. Појам вере у Србији често се погрешно изједначава са припадношћу нацији. Погрешно је, али и опасно начело према коме Србин мора обавезно бити и (православни) верник.

Теолози СПЦ признају да Србима, чак ни верујућим, литургијски живот није јача страна. То, међутим, није и једини критеријум у одређењу “квалитета” верника.

- Постоји дубљи унутрашњи ниво везе православног етоса и душе народа који се не може мерити аршинима социологије религије. Он долази до изражаја у битним, одсудним моментима - наводе у СПЦ.