Београд бране удовице

23. 02. 2016. у 15:36

После ревизије, супруге преминулих бораца остају без примања

Београд бране удовице

Саво Штрбац

ДАНИЦИ Радић, прогнаној из бивше РСК са привременим боравком у Брзој Паланци, решењем Одељења за привреду и друштвене делатности општине Кладово од 27. октобра 1998. признато је право на породичну инвалиднину по основу палог борца супруга Радић Гојка, који је погинуо 21. јуна 1992. у оружаним акцијама као припадник ТО РСК.

Основ за признавање права надлежни орган нашао је у Уредби о материјалном обезбеђењу и другим правима бораца, ратних војних инвалида и цивилних инвалида рата из оружаних акција после 17. августа 1990. године ("Сл. гласник РС", бр 7/92) којим је прописано да и грађани других република који као избеглице или прогнана лица ако имају боравиште у Србији остварују права у обиму и по поступку предвиђеним Законом о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца (Сл. лист СРЈ број: 24/98).

Даница се пре петнаестак година вратила у Радучић код Книна на своје огњиште. Власти у Србији су јој рекле да ће остварену породичну инвалиднину примати и у Хрватској под условом да код неке банке отвори девизни рачун и да сваких шест месеци доставља потврду о животу. Међутим, од марта прошле године паре из Србије престале су да стижу на њен рачун. У децембру је добила решење из Општине Кладово да јој од 1. марта 2015. престаје право на породичну инвалиднину пошто више не пребива у Србији. Не помаже јој ни држављанство РС, које је стекла 2004.

У Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, које је и иницирало ревизију Даничиног предмета и које одлучује о евентуалној жалби, рођацима је сугерисано да је боље за њу да не улаже жалбу пошто би јој могли затражити поврат свега што је примила од када је напустила Србију.

Јелени Стрижак, такође прогнаном лицу из бивше РСК, са пребивалиштем у Чачку, решењем Градске управе за друштвене делатности града Чачка од 26. септембра 2013, признато је право на породичну инвалиднину по основу палог борца супруга Синише Стрижак, који је погинуо 4. јула 1991. као припадник ТО Костајница.

Министарство рада запошљавања и социјалне политике Србије у Београду, у поступку ревизије, решењем од 23. октобра 2013. поништава поменуто решење, уз образложење да јој то право по Закону о основним правима бораца ... не припада пошто је њен покојни супруг "у моменту смрти био хрватски држављанин", а не југословенски, што је предуслов за признавање траженог права.

Одељење Управног суда у Крагујевцу, одлучујући у управном спору Јелене као тужиље против поменутог решења Министарства, пресудом од 24. децембра 2015, одбија њену тужбу као неосновану уз образложење да се, према одредби чл. 46. Закона о југословенском држављанству, југословенским држављанином "сматра држављанин СФРЈ који је на дан проглашења Устава СРЈ, 27. априла 1992, имао држављанство Србије и Црне Горе", а њен супруг није имао ни једно ни друго. Није јој помогло ни то што поседује и држављанство и личну карту Србије и што непрекидно од прогонства живи у Србији и што је заједно са децом конзумирала исто право од 1998. до 2009.

Оваквих случајева је поприличан број, посебно оних корисника породичне инвалиднине који су у међувремену напустили Србију и расули се по целом свету. Наравно да се међу њих увукао страх да ће остати без досадашњих примања, што је већини чланова породица убијених крајишких бораца био и остао једини извор прихода.

Шта се то променило у Србији?

Колико ми је познато, прописи нису. Наиме, одредбом чл. 2 ст. 1 тач. 5 Закона о основним правима бораца ..., на који се сви позивају, "борац је југословенски држављанин који је вршио војне дужности или друге дужности за војне циљеве државне безбедности у оружаним акцијама после 17. августа 1990. године за очување суверености, независности и територијалне целокупности СФРЈ".

Сви који су радили на припреми и примени ове законске одредбе знају да се појам "југословенски држављанин" није везао за настанак СРЈ, већ на СФРЈ, у којој су сви грађани имали двојно држављанство - републичко и југословенско. У прилог овом тумачењу иде и спомињање датума 17. август 1990. - дана када су се Срби у Хрватској дигли на устанак против новоуспостављеног проусташког режима. Па како је Јеленин муж на дан погибије уопште могао бити држављанин СРЈ када је погинуо прије него је настала та држава?

Знам да је и Даници и свим рођацима погинулих са свих нивоа власти објашњавано да једном остварено право на породичну инвалиднину неће изгубити напуштањем Србије све док буду достављали потврде о животу.

Очито је да се у Србији променом власти променило и тумачење истих прописа у циљу смањења издатака из државног буџета и извођења државе из дугогодишње кризе. Да ли се то Београд и сада (удовицама) као и деведесетих брани у Книну?


Саво Штрбац, Документационо-информациони центар "Веритас"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Dragoljub

23.02.2016. 17:29

Gurnuli su ih u rat,obećavali brda i doline a onda su im oduzeli sve što su imali a na kraju i dostojanstvo. AV i TN 1991 - AV i TN 2016.

Velika sramota SNSa

23.02.2016. 17:40

Sramotan potez ove Vlade. Nadam se da ce se narod masovno mobilizovati na predstojecim izborima